Мостар је и српски град

Од нашег дописника

Мостар – Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије вратио је 2. јануара ове године, након готово две деценије, седиште епархије у Мостар где су српске владике столовале од 18. века све до 1992. када је услед рата седиште епархије премештено у Требиње. Владика је позвао и Србе да се врате на своја вековна огњишта у Мостар. Његов повратак у град на Неретви означен је као чин охрабрења и подршке за све Србе повратнике, али и корак напред у нормализацији односа у граду који је некад био синоним суживота, а данас синоним за поделе.

Владици Григорију су у Мостару добродошлицу пожелели сви, а цела Босна и Херцеговина са симпатијама је попратила његов повратак. У интервјуу за „Политику” владика Григорије каже да је Мостар и српски град и да верује у нормализацију односа.

Након две деценије седиште епархије је поново у Мостару. Колико ће ваш повратак значити Србима у долини Неретве, односно јачању међухришћанског и међуконфесионалног дијалога на овим просторима. Верујете ли да би сада требало да отпочне интензивнији процес повратка Срба у Мостар и долину Неретве?

Морамо имати на уму да је Мостар и пре последњег рата био седиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске, те да је то и српски град, као што је и хрватски и бошњачки. Да нисам веровао да у овом граду можемо живети једни поред других и једни са другима – не бих се тако једноставно могао одлучити за тај корак. Повратак епархијског седишта није само чин охрабрења и подршке за православне повратнике у Мостару већ и израз отворености према народима других вероисповести. Што се тиче повратка Срба, потребно је пре свега омогућити нормализовање живота за све оне који су се до сада вратили у Мостар и обновили своје домове. Ово није милионски град и приближно пет хиљада Срба, колико их тренутно живи у граду на Неретви, није незнатан број. Знам и каква је љубав Мостараца који су избегли из свог града и који су расејани по целом свету. Верујем да би многи међу њима желели да се врате, али за њихов повратак се ипак морају испунити одређени предуслови.

Ваша епархија се простире у неколико држава. Какав је однос њихових власти према Српској православној цркви на том подручју?

Свака влада, држава и град имају своје специфичности, те се тако и ми прилагођавамо тим специфичностима. Различит је однос у Дубровнику, Чапљини, у Мостару, у Невесињу, Метковићу, Суторини, Гацку или Требињу. Црква има богато искуство, али и свест која допире из вечности, из будућег искуства и живота, а која нас учи да све људе треба волети, те да са свима треба наћи језик разумевања и мира.

Савремени начин живота, нарочито у градовима, обилује искушењима за младе људе – почев од масмедија који пропагирају хедонизам као пожељни начин живота, као и крајњи индивидуализам, до алкохолизма, дроге, секти... Како избећи све те замке, како активно учествовати у животу, што младост тражи, а не падати у искушења?

Ако се осврнемо на историју света и историју великих и познатих градова, видећемо да то није ништа ново и да су та искушења одувек постојала. Основна снага која може да се супротстави искушењима је вера у живога Бога, вера у Христа, који је живећи са нама до оног последњег непријатеља, смрти – победио и то искушење. Од тада не постоје непобедива искушења – ако смо у Христу и са Христом.

Како видите Србе када је у питању вера и њихов однос према вери?

Као библијски народ, Израиљце у Библији, људе које имају осцилације у вери. Имају успоне и падове, имају ход по пустињи и улазак у обећану земљу. Када нису са Богом – онда ходају по пустињи, а када су са Богом – онда живе у обећаној земљи. У овом тренутку чини ми се да су Срби у вери и да се враћају вери. Према томе, надам се да нисмо залутали у пустињу и да нећемо лутати по пустињи годинама.

Користим прилику да подсетим на стихове које често говорите, а многи су их од срца прихватили: „Кол’ко снаге хумска земља има?” Заиста колико снаге ова наша земља, земља светаца и мученика има?

У последње време све чешће се сећам великог песника, али и одличног познаваоца српског карактера и менталитета, нашег земљака Јована Дучића, који је говорио да овај народ има велике духовне резерве. И сам дубоко верујем у духовни потенцијал и снагу хумске земље.

Сања Бјелица

-----------------------------------------------------------

За љубав се треба борити

Имамо ли ми довољно љубави и снаге да опраштамо и да се суочимо с истином?

Више пута сам говорио да љубав није само дата него и задата категорија. За љубав се треба борити. Ако будемо индиферентни према љубави, она ће почети да се хлади и нестаје. У том смислу било би боље да ваше питање гласи – да ли смо способни да се боримо за љубав?