Може ли интернет верницима да замени богослужење у храму

Патријаршија у Београду има свој сајт на којем свакодневно објављује вести и саопштења, верници на форумима расправљају о животу цркве, пишу блогове, шаљу мејлове својим свештеницима, васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрањо „твитују”, парохијске цркве имају фејсбук странице, духовници воде разговоре преко „скајпа”.

Црква је на интернету и није више питање какав је њен став према том медију, већ да ли ће, управо захваљујући њему, почети да ничу виртуелне парохије, на друштвеним мрежама или форумима, и да ли ће верници више разговарати са својим свештеником или са свезнајућим „оцем Гуглом”. Коначно, хоће ли то духовно шаренило одвући вернике од централног догађаја живе, „офлајн”, цркве – богослужења у храму. О прикованости за компјутерски екран, тако, не разговарају више само социолози и психолози, већ и свештеници. Тројица њих, саговорници „Политике”, и те како су присутни на светској мрежи и добро је познају, али на питање: да ли је интернет донео више штете или користи цркви одговарају различито.

Скептик међу њима је ђакон Ненад Илић, један од аутора портала „Српски код”, док су ђакон доцент др Здравко Јовановић са Православног богословског факултета у Београду, који свакодневно користи интернет за рад са академцима, и свештеник Суботичке бискупије, Драган Мухарем, главни уредник Католичког месечника „Звоник”, који одржава фејсбук страницу овог листа и своје жупе, одговорили са много више оптимизма.

Ђакон Ненад Илић каже да друштвене мреже и многобројне интернет странице са црквеном тематиком нуде могућност „боље цркве” од оне коју налазимо у парохијском храму.

– На интернету можемо да нађемо боље проповеди од оних које слушамо од нашег свештеника, боље духовне савете, упутства за живот, а преко друштвених мрежа можемо да нађемо сродније душе од оних које срећемо у парохијској цркви. Међутим та „црква”, коју у духу потрошачке цивилизације и владајућег индивидуализма сами склапамо, није права. Она је виртуелна, илузорна. И она не може да нас у потпуности ангажује, да нас доведе до сагледавања свог тренутног духовног стања, не тера нас на реално деловање које може да нас промени набоље. Не може чак ни да нас доведе до покајања, до преокрета и новог стила живота, већ само до тренутног омекшања и сентиментализма. У најбољем случају она може да нам помогне у образовању, бржем сазнавању. Али пут од ума до срца није кратак и непосредан – наглашава овај свештеник.

За разлику од њега, ђакон Здравко Јовановић каже да није приметио да хришћани који учествују у виртуелној комуникацији губе везу са живом црквеном заједницом. Он сматра да су добити које је интернет донео цркви далеко веће од штете. Обојица се слажу да су неке од њих могућност упућивања црквене поруке широком аудиторијуму, лака комуникација са помесним црквама, добијање узвратне реакције од верника. Међутим, и код Јовановића, постоји једно „али”.

– Оно чега би црква требало да буде свесна јесте то да друштвене мреже носе појаву нових ауторитета без икакве жеље да своје ставове доводе или усаглашавају са поруком СПЦ, са Синодом, Сабором и водећим личностима наше цркве. Пре свега мислим на веб-мастере, администраторе разних форума, сајтова, модераторе, блогере и остале који себе сматрају компетентним да коментаришу разне догађаје, а да при томе не сносе никакву одговорност за то нити су довољно меродавни нити имају било какву врсту консултације са реалном црквом. Ту проблем заиста постоји и то је поље на којем би црква могла да покаже неку врсту појачаног интересовања. Не у смислу да те људе спутава да се се слободно изражавају, већ да појачава своју присутност у виртуелном свету. То јесте проблем, али није нерешив и није превелики – сматра Јовановић.

Размишљајући да ли је захваљујући новим, дигиталним медијима у предности над својим претходницима, Драган Мухарем наводи да нема много дилеме око тога и да се никада не би мењао са свештеницима из предигиталног доба.

– Још 2002. године Папинско веће за медије издало је два документа која се директно односе на интернет: „Црква и интернет” и „Етика на интернету”. У њима се изриче позитиван став Католичке цркве. Медији су уопштено схваћени као „дарови Божји” који имају могућност да повежу људе и буду прилика за имплементацију радосне вести. Према томе, интернет је као медиј шанса за цркву и више штете доноси игнорисање или чак анатемизирање неголи активно укључивање у виртуелни свет. Наравно, штете које доноси интернет не тичу се само цркве, него и друштава, појединаца, породица, бракова. Од нас зависи шта ћемо с њим. Интернет по себи није ни добар ни лош, он је медиј иза којег може стајати само добра или лоша намера неког ко се њиме користи – наглашава Мухарем.