Изненадна смрт затекла је чувеног белогардејског генерала Петра Николајевича Врангела у Бриселу – али његова жеља била је да му вечно коначиште буде у братској, православној Србији, на комаду руске земље, у руској цркви Свете Тројице у Београду.

Врангел је био један од неколико десетина хиљада емиграната који су после Октобарске револуције дошли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Духовну утеху многи од њих пронашли су у храму Свете Тројице који је саграђен на месту Старог ташмајданског гробља 1924. године. Цркву је саградила руска емиграција, а знатна новчана средства одвојили су и влада Србије, Никола Пашић, породица Карађорђевић... Са осталим емигрантима у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је и Виталије Тарасјев, који је 1950. године постао старешина храма Свете Тројице. Од тада до данас настојатељи „руске цркве” су из ове породице. Виталија је на том месту заменио син Василије, а данас је старешина храма протојереј Виталије Тарасјев, Василијев син, који носи дедино име. Он је једини свештеник у Свето-тројичкој цркви, једином руском храму у Србији. Његову паству данас сачињавају потомци „беле емиграције”, породице руских дипломата, супружници из мешовитих руско-српских бракова, а на литургијама увек има и Срба који овде редовно долазе на богослужења...

– По мојој евиденцији, нажалост, нема више никога ко је рођен у царској Русији или да је бар као сасвим мало дете дошао у Србију. Крајем новембра прошле године сахранили смо нашег најстаријег члана црквеног одбора инжењера Алексеја Посњикова – прича отац Виталије.

Од 1946. године храм има статус подворја Руске православне цркве у Београду, односно, како нам објашњава његов старешина, он је представништво Московске патријаршије при трону српских патријараха. За руске црквене великодостојнике који долазе у посету нашој земљи, црква на Ташмајдану незаобилазно је место. Први патријарх који је служио свету архијерејску литургију у цркви Свете Тројице био је Алексеј Први. Било је то 1957. године и то је био први пут да један поглавар Руске православне цркве служи у Београду. Последњи пут храм, који се налази иза цркве Светог Марка, посетио је садашњи патријарх московски и све Русије Кирил, који је тада био председник одељења спољних веза Руске православне цркве, а дошао је на освећење 25. марта 2007. године.

– Када је 1999. године у бомбардовању гађана зграда РТС-а, наш храм, чији се олтар налази на 60 метара раздаљине ваздушном линијом, знатно је оштећен. Страдао је кров, статика храма, прозори су избијени. Ми смо пре тога изнели све наше светиње, тако да у том смислу нисмо претрпели штете. Почетком 2000. године започело је велико обнављање, а храм је освештан седам година касније у присуству данашњег руског патријарха – каже отац Виталије.

У обновљеном храму, испред иконостаса који је израдио кнез Михаил Сергејевич Путјатин, између ћивота са вредним иконама које су даровали верници, пред Богородичним иконама са моштима светих, и ове године биће прослављено рођење Христово. У руској цркви обичај је да се за Божић кити јелка, која се поставља не само у домове него и у храм.

– Легенда каже да је када се родио Христос свака творевина коју је створио Господ имала чиме да га дарује. Јелка, пошто није имала плодова, није могла то да учини, па се расплакала и онда је анђео скинуо једну звезду са неба и ставио је на врх јелке. Од тада и ми традиционално китимо јелку за Божић – објашњава отац Виталије порекло овог обичаја у Русији.

Празници у руској цркви у Београду представљају посебно велику радост за децу: за Божић после литургије и причеста, планиран је програм у којем ће малишани бити главни учесници, а по завршетку, отац Виталије поделиће им божићне поклоне.

– После причеста, обично организујемо и скромније спортске активности у црквеној порти. Сећам се седамдесетих година на недељној литургији или за празнике једва да се појави неко дете. Сада се дешава да на обичној недељној литургији првих пола сата причешћујем само децу – каже отац Виталије.

Ј. Беоковић

---------------------------------------------------------

Руско-српске светиње

Код Васкресењског улаза у Кремљ била је Иверска капела у којој су они који су ту долазили неким послом могли да се помоле и запале свећу. Капела је срушена 1929. године. Када су за то чули руски емигранти у Београду основали су фонд и прикупили прилоге, па је Иверска капела, захваљујући удруженим руско-српским напорима поново подигнута на Новом гробљу. Патријарх српски Варнава и митрополит кијевски и галицки Антоније, духовни предводник Руса у избеглиштву, освештали су је 1931. године. У иконостас је уграђена копија иконе Иверске Богородице, по којој је капела и добила име, донета са Свете горе, где се чува оригинал.

Постоји још неколико храмова који имају везе са присуством Руса у Србији, а данас канонски припадају Српској православној цркви. У Белој Цркви, где су постојали руска женска гимназија и чувени кадетски корпус, налази се храм Светог Јована Богослова, у којем отац Виталије служи литургију за празнике посвећене светом Јовану Богослову или јубилеје у вези са кадетским корпусом. Такође, у Горњем Адровцу, код Алексинца, на месту где је 1876. године у српско-турском рату погинуо руски пуковник гроф Николај Рајевски, подигнута је Црква свете Тројице. Отац Виталије истиче да та светиња постоји до данашњег дана захваљујући, на првом месту, нашем верном народу и Српској православној цркви.