Највећа болест је самоћа

На сваком кораку су празна, напуштена домаћинства, самци у годинама, жељни разговора. У многим селима нема ни амбуланте, ни продавнице, људи по намирнице и лекове пешаче и по седам километара. Паучина на прозорима, катанци на вратима, коров у дворишту. Да ли треба као народ да се замислимо над својом будућношћу?

Овако млади из Неформалне групе „Кобра”, који су својевремено на конкурсу Министарства омладине и спорта Републике Србије освојили прву награду за најбољу локалну омладинску акцију, виде село на југу Србије данас. Њих двадесетак, са качкетима на главама, униформисани у мајицама зелене (као природа) и жуте (као радост) боје, од августа до октобра обишли су стотинак села. Полазак је обично био испред зграде Дома културе који су, наравно, они средили радећи три месеца дан и ноћ, уз пут учећи шта је глетовање, увођење струје, хобловање...

– Пројекат „Живот на селу данас” реализовали смо уз помоћ Фонда за отворено друштво, а циљ је био промовисање здравог стила живота путем бициклистичког каравана који се кретао кроз села општина Мерошина, Прокупље, Ниш, Сврљиг, Алексинац и Књажевац. Направили смо велики број интервјуа и фотографија, а све је преточено у филм којим желимо да прикажемо реално стање живота на југу Србије – причају нам млади из „Кобре”.

Заслужују да сви који су окретали педале буду поменути: Александар, Никола, Саша, Немања, Томислав, Марко, још један Никола, Ивана, Милан, Гордана, Данијела, две Милене, Милош, Владимир, Андрија, Иван и још један Александар. Они су средњошколци и студенти архитектуре, новинарства, економије, медицинске биохемије, електронике, ту је и дипломирани инжењер архитектуре, војно лице, студент више медицинске... Сви се знају од детињства, одрасли су заједно, а онда су због школовања отишли на разне стране и сад су се поново окупили око идеје заштите животне средине и повратка младих на село.

„Кобра” иначе има 25 чланова и 50 волонтера из Доње Топонице и Доње Трнаве. Граница између ова два села са око 1.000 становника на тачно пола пута између Ниша и Алексинца не постоји.

– Нашу групу чине заправо сви становници села, од осам до 108 година. Настали смо из некадашњег карате-клуба, истог назива, 2007. године. Јер, када се 2005. угасио клуб и отишао тренер, замро је и живот у селу – прича Милан Стојиљковић, иначе званично најбољи активиста Србије за 2010. годину.

Своја два села успели су да оживе, среде место за окупљање, од дивљих депонија направе паркове и полигоне за спортске активности, а успели су јесенас и да доведу министарку омладине и спорта Снежану Самарџић-Марковић која је кумовала награђеном парку.

Сада представљају овај филм. Како нам кажу, обично су преко локалних медија најављивали да стиже бициклистички караван, али било је и таквих села у којима нема ни радија ни телевизора, нити струје, често ни телефона. Затицали су жене како перу веш на руке, жалили су се да су лекови скупи, а лекар најчешће у граду. Проблем је и превоз, аутобуси пролазе једва три пута недељно. Цркве су дотрајале, као и домови културе.

– Углавном у њима живе стари, преко 80, 90 година, многи су надживели своју децу, унуци их не обилазе. Ивана је чак и плакала слушајући те приче. Неки нису знали ни у којој држави живе, спомињали су Тита и Милошевића, причали да су забринути што ће да се отцепи Македонија или Црна Гора – причају млади из „Кобре”.

– Ове 2010. није било ниједног уписа у матичну књигу венчаних, а ни рођених. Највише имамо уписа у књигу умрлих.

– Највећа болест је самоћа. Нема младих, нема ко ни чашу воде да им принесе.

– Живимо од пензије, нешто посадимо, нешто уберемо...

– Кад сам последњи пут био у граду? Ко зна. Сваки град је одавде удаљен најмање 25 километара.

– Синови су у град, средили куће, оженили се... Имам унуке, али ретко долазу, кад стигну и кад хоће...

Ово су само неке од реченица које се могу чути у филму, а које изговарају старци и старице ослоњени на искривљене тарабе, док преду вуну, возе трактор, беру шљиве за ракију... једна матичарка, један лекар...

– У многим селима школе су затворене због малог броја ученика. У селу Гојмановац последња беба је рођена 1985. године. У најмање пет села најмлађи становник има више од 70 година – кажу наши млади саговорници. Било је и села у којима су затицали своје вршњаке, углавном на њиви или у штали. Они су причали да у селу нема кафића, чак ни продавнице и да им је излазак шетња по селу. Углавном се сви труде да оду на школовање у град и тамо се ожене и удају. А сељак? Сељак начисто пропада, како је рекао један старина од 90 лета.

Сандра Гуцијан