Стан Биљане Плавшић на Врачару пун је свежег цвећа и икона, нико не би рекао да је толике године био празан. Код госпође Плавшић отишла сам да са њом поново направим интервју као што се то десило када сам је путујући у Хаг, као извештач из Хашког трибунала, срела у авиону и са њом направила разговор пред њено признање кривице. У седамдесет деветој години она објашњава своје дилеме, даје своју верзију догађаја који су је учинили првом и једином женом осуђеном за ратне злочине у бившој Југославији, првим највишим функционером који је признао своју кривицу за те злочине, и потом најстаријом осуђеницом у целој Шведској.

Одлежала је казну у Хинсенбергу највећем затвору за жене у Европи, одакле је одлуком шведске владе и Хашког трибунала пуштена као и многи други затвореници у Европској унији после две трећине издржане казне. Каже да је данас не прогоне ни сцене из затвора Хинсенберг ни страхоте из протеклих ратова. Под даноноћним оком чувара из МУП-а Србије она проводи своје дане читајући и пишући, виђа се са братом, снајом и пријатељима, одлази у цркву…

Зашто сте признала кривицу?

Када сам добровољно отишла у Хаг добила сам уз оптужницу хиљаде страница докумената. Све су то били непобитни докази о злочинима које је српска страна починила. Убиства, мучења, логори. За мене је то било трагично откриће, да су Срби починили злочине. До тада, веровали или не, то нисам знала.

Схватила сам да морам да кажем истину и да сам одговорна и зато што то нисам знала.

У паузи, од годину и по дана, када сам пуштена на провизорну слободу, што ми касније није било урачунато у казну, неколико пута сам се састала са његовом светошћу патријархом Павлом. Долазио је код мене и два дана пред мој одлазак и признање. Ја му кажем: „Није мени тешко рећи истину, али пред ким ја то говорим. Јесу ли ти људи заслужили ту истину”. Он ми каже: „И у тој судници је Бог”. За мене је тај проблем био решен.

И дан-данас тврдим да сам на позицији члана председништва Републике Српске (моја оптужница обухвата период само до краја 1992) била задужена за хуманитарне послове и да нисам добијала службене информације, нисам уопште знала шта се на терену дешава. Само сам знала која су села гладна, одакле избеглице долазе…

Зашто сте онда криви?

Нисам знала за убиства и крива сам што сам заузимала такву позицију, а нисам знала шта се дешава. Према томе, потпуно се слажем са судом кад каже „Знали сте, или сте морали да знате, па шта сте учинили”. Нисам знала, али сам морала да знам. Била сам неодговорна према самој себи.

Били сте, како сте рекли у признању кривице, „заслепљени страхом да се судбина Срба не понови”?

Изабрана сам  на изборима као и професор Кољевић. Када је рат почео, људи који нису изабрани узели су ствар у своје руке. И онда, знате оно, па рат, па бизнис, па то није за женско. Тако сам то себи објашњавала и нисам инсистирала да ми остали чланови председништва прослеђују извештаје са терена. А они их нису нудили на увид. Народ не може да буде крив за политику свог руководства и није у интересу српског народа да се истина о злочинима сакрива.

Још један кључни разлог утицао је на вас да признате кривицу, очекивали сте да то исто учине и остали оптужени на некада највишим функцијама?

Мислила сам да ће и други као ја изаћи и стати на црту. Да ће да кажу оно што сам ја рекла, да српски народ није крив за злодела. Ја преузимам одговорност на себе. Мислила сам ако ја то урадим, па где су ти мушки онолики, по два метра, па да стану уз мене и завршимо то онако како се Нирнбершки процес завршио за неколико месеци. Очекивала сам да ћу својим поступком изазвати оне кључне људе који су били изнад мене. Да дођу тамо и да кажу: „Доста са санкцијама, доста са оптуживањем српског народа, кривица је индивидуална”. Али видела сам нема говора, сви су се ко мишеви, онолике људине, у рупе сакрили.

Рекли сте истину коју сте сазнали тек у Схевенингену кад су вам као оптуженој предочили хрпе доказа?

Да, а када би биле такве исте кутије докумената о ономе шта су други народи Србима радили, па да постоји смртна казна, ја бих рађе отишла под ту казну. Јер тада би се могло и говорити о помирењу и правди. Овако у Хашком трибуналу има правне процедуре на претек, али правде нема.

Да ли данас мислите да признање кривице, овако како сте је ви образложили доприноси помирењу међу народима?

Сведок из Јужне Африке, који је активно учествовао у процесу откривања истине у Јужној Африци, био је пун наде да ће и моје суђење бити путоказ ка помирењу. То су били циљеви Хашког суда који су, мислим, данас заборављени. Немам ништа против тога. Иза 1941. године често сам помишљала да би неки суд, на коме би се злочини рашчланили и обелоданили, зауставио такав след историје. Али тада је таква могућност бивала одбацивана. Тада је било „братство и јединство”. Не смеш да кажеш да ти је онај усташа убио толико чланова породице…

Зорана Шуваковић

(Сутра: Казна за етничко чишћење)