Нејач на ветрометини

Нема дана да у медијима не осване вест де су се у некој основној школи догодиле, најблаже речено, непријатне ствари: посвађали се клинци па изударали летвама један другог, близнакиње девојчице малтретирале другарицу клинцезу у разреду па ова од страха није смела да иде у школу, проболи главу хемијском оловком одељењском другару, сачекали друга који је дуго претио млађим и слабијим пионирима па га истукли тако да је овај завршио у болници, дечурлија се дрогира, а старији наводе девојчице на дрогу и потом секс… Реч је о деци од седам до 14 година која прате старије другаре, средњошколце, табанају њиховим стазама надмећући се често како да их достигну у све опаснијим несташлуцима.

О тој млађахној популацији и њиховом развоју брину бројне школске екипе психолога, наставног особља, директори школа, надлежни у Министарству просвете. Још су малени – рећи ће педагози и социолози, људи од науке и мудрости, па има времена за њих да буду усмерени, васпитани, да се школују и обезбеде будућност себи, свом народу и држави.

У целој овој причи посебна улога припада родитељима. Појединима који су знали жестоко да ишамарају учитељицу, мајкама које су дизале „град на ноге” незадовољне што њихово дете није одликаш већ има просечне оцене, очевима који не виде и не чују оно што о њиховим миљеницима говоре и вршњаци и професори, многи добронамерни. Сасвим је разумљиво исказивати велику бригу о свом потомству у медијима, на јавној сцени. Најчешће у телефонским разговорима са новинарима и уредницима, нимало нежним и цивилизованим, родитељи исказују непримерену љутњу и замерке представницима седме силе. Сви остали су криви и злонамерни, жељни сензације, тиража и славе само не и – њихова чеда! Пљуште у таквим, као по правилу монолозима, најаве утужења, освета, претњи. Као да не схватају да би се ти исти судски процеси ломили управо преко дечијих леђа. Или, ако схватају, као да их се то не тиче. Они терају своје.

Право питање у тим заврзламама јесте суштински однос деце и њихових родитеља. С једне стране родитељи у непрестаној јурњави за парама не би ли обезбедили кору хлеба својим пилићима и бригама преко главе, веома често остављају те своје најмлађе без довољно елементарне пажње и љубави. Баке, деке и тетке слаба су потпора нејаким дечјим ножицама, а пропаганда са малих екрана или Интернета свакодневно ради своје. Поруке да је насиље прави животни пут, живот без рада и муке ствара лажну слику у њиховим главицама. Наравно да лош утицај са улице потом стиже муњевито, сумњиво друштванце се накачи очас посла, а школа постаје последња рупа на свирали.

Ту настаје лом. Жеље и идеје старијих – пионири тешко могу да преточе у стварност. Кућна вриска и цика не решавају невољу. И ко је онда страдалник. Најпре деца, затим просветни радник, потом посленици јавне речи и на крају сами родитељи.

Како изаћи из зачараног круга у друштву које је на, готово, најнижим тачкама морала и у поприличној беспарици?

Можда ново ишчитавање генијалног Душка Радовића који је дао одговоре на многа ова питања. Можда мало мање трке родитеља за материјалним добрима, а више времена и пажње онима којима је то преко потребно. Можда мало више пара Министарству просвете, а мање мегаломанским идејама разних бизнисмена.

Све скупа, мало бисмо поправили крвну слику друштва најмлађих, уз бојазан да ускоро не дочекамо вест у медијима да се и у обдаништима најмлађи сурово обрачунавају попут, не много старијих, основаца.

--------------------------------------------------------------------------------------

Комеморација Драгану Влаховићу, новинару листа „Политика” који је преминуо прекјуче у Београду, биће одржана данас у 12 часова у редакцији „Политике”. Последњи испраћај нашег колеге биће сутра у 12.30 часова на београдском Новом гробљу.