Нема приватности на интернету

Свакодневно креирамо мноштво података о себи на интернету, али не знамо шта се дешава са њима. Све је више евиденција у електронском облику, све су присутнији електронска управа, трговина, банкарство...
„Ја се четрдесет година бавим информационим технологијама, за то сам да се оне користе, али при томе морамо бити обазриви, пазити шта радимо са личним подацима”, рекао је Никола Марковић, председник Друштва за информатику Србије, на семинару о улози медија у развоју свести о заштити података о личности, одржаном у Привредној комори Београда.

Испред службе Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности на скупу је говорио Радоје Гвозденовић, који је на примеру медијских извештаја поводом једне саобраћајне несреће показао колико се непотребно нарушава приватност. Новинари су наводили имена и презимена актера, чак и да је виновница удеса била трудна, све са појединачно набројаним детаљима повреда. На сајтовима дневних листова су објављене слике високе резолуције, на којима се виде лица свих учесника у овој незгоди.

Никола Марковић, Радоје Гвозденовић, Драгица Попеску, Слободан Кремењаки и Милан Мишић 
(с лева на десно)

Др Драгица Попеску, судија Апелационог суда у Београду, представнике медија упознала је са судском праксом када су у питању случајеви нарушавања приватности, са посебним освртом на нарушавање приватности фотографијама. Адвокат Слободан Кремењак навео је занимљиве случајеве на којима је радио, укључујући и један апсурдан – када је медиј кажњен јер је у телевизијском прилогу, истраживачком новинарском раду на тему проституције, објавио изглед огласа за пословну пратњу. Испоставило се да је оглас на интернету илустрован украденом сликом девојчице која наравно нема везе са пословном пратњом, али је казну платила – редакција.

Милан Мишић, новинар „Политике”, рекао је да се у ери дигиталних медија може говорити о својеврсном опелу за приватност. Данас већина дигиталних медија живи од систематског нарушавања приватности, док истовремено постоје актери, попут такозваних старлета, који своју приватност упорно намећу свима. У САД, где је Мишић био дописник, једна редакција направила је својеврсни експеримент – променила је идентитет свом сараднику, позвавши читаоце да га пронађу тражећи његове трагове у дигиталном свету. Најупорнијима то је успело после 25 дана потере. „Ко користи дигиталне технологије, не може да се сакрије”, рекао је Мишић.