Za nekoliko dana počinje prvi upisni rok na fakultetima Univerziteta u Beogradu, a rektor profesor dr Branko Kovačević, u razgovoru za „Politiku”, kaže da budući brucoši ne treba da se brinu jer su svi fakulteti dobili dozvolu za rad. Rezultati akreditacije će, po njegovim rečima, biti objavljeni 25. juna, a ono što je želja UB je da se izmeni način prijemnog ispita i da se uvede jedinstveni, bar na nivou grupacija.

Ono što se još očekuje narednih dana je usvajanje izmena Zakona o visokom obrazovanju u skupštini 29. juna, a rektor kaže da se, za sada, odustalo od onih rešenja koja su podigla najviše prašine u javnosti i da će sada postojati i bečlori, i diplomirani, i masteri.

– Prošle godine je izašla prva generacija bečlora i oni nisu mogli da se zaposle jer ih na tržištu niko nije prepoznao. Deca su se našla u nezgodnoj situaciji ne svojoj krivicom jer nisu mogla da idu na tržište rada, poslodavci su bili zbunjeni, stekao se utisak u javnosti da osnovna diploma nije važna, nego da svi treba da budu masteri da bi se osposobili za profesiju, što nije tačno. S druge strane, pitanje finansiranja mastera još nije rešeno. To je osnovna izmena zakona, da postoji kontinuitet između starog i novog, da se olakša pristup tržištu rada.

Druga ključna izmena je ta što studenti neće morati da studiraju godinu za godinom, da daju sve ispite… Ostaće granica od 48 bodova da bi ostali na budžetu, kao i mali apsolventski staž od šest meseci. Mi smo sad analizirali prolaznost ove generacije i došli do zaključka da je na 13 odsto predmeta na celom univerzitetu prolaznost ispod 50 odsto, na pojedinim čak i 30 odsto.

Čija je to krivica?

Pre svega planovi i programi nisu dobro podešeni, dato je studentima više obaveza nego što oni mogu da ispune za godinu dana, a kad imate jedan težak predmet, vi se koncentrišete na njega i zanemarujete ostale. I sa studentima mora da se drugačije radi.

Šta je bilo s predlogom oko koga se digla velika prašina, da će se nastavnici, lekari i sudije ubuduće školovati samo na državnim fakultetima?

To je ostavljeno za kasnije jer je bilo je mnogo dilema, a i u javnosti je pogrešno shvaćeno. Nije rečeno samo državni, već da fakulteti, bez obzira na svojinu, na kojima se školuju ove profesije, moraju da ispune tačno određene uslove koje će propisati država, a koji moraju da budu veoma oštri. To nismo mi izmislili i nije reč samo o ove tri profesije. EU je donela listu zanimanja od opšteg interesa, a u pojedinim zemljama reč je o stotinu profesija.

Da li je ostao predlog o rangiranju studenata?

Studenti su pristali na rangiranje i mislim da je to pošteno i sportski. Onaj ko je radio mora da se nagradi. To će uvesti reda, smanjiće prepisivanje, studenti će hteti da se takmiče i logično je da država nagradi najbolje, da im da stipendiju. Država stipendira dosta studenta, otprilike 70 odsto ih je na budžetu. Tržište drže državni univerziteti, njih ima 85 odsto, ostalo su privatni.

Kakva je saradnja s privatnim univerzitetima, da li još postoji lista konkurentskih ustanova?

Nema saradnje s privatnim univerzitetima, što je malo čudno.

Zbog vas ili zbog njih?

Pa ni zbog nas, ni zbog njih. Kada je krenula akreditacija, rekli smo – sada postoji konkurencija, čovek mora da radi za jednu školu i dok traje akreditacija nema saradnje. Ne može neko jedne subote da igra za Zvezdu, a druge za Partizan. Tako da smo sada došli u čudnu situaciju da imamo ugovore sa 150 univerziteta iz sveta, a nijedan s privatnim u svojoj zemlji.

Ali vi rektori zajedno sedite u Rektorskoj konferenciji…

Ja nemam problem u saradnji ni s jednim rektorom, ali mislim da je problem u tome što su to dva potpuno različita sistema. Mi to radimo neprofitabilno, a njima je glavni kriterijum da zarade pare. Na zapadu ne možete lično da izvlačite novac iz školstva. Vi možete novac da investirate, zidate zgrade, pravite laboratorije, dovodite strane predavače. Bez obzira na to da li ste privatni ili državni, to je neprofitabilno i novac se koristi po određenim pravilima. Ovde naravno postoji profit i onaj ko je dao pare hoće da zaradi. To su dva potpuno različito sistema, njima mnoge stvari diktira tržište. I zato postoji nepoverenje i zato državni fakulteti neće da sarađuju s njima jer nisu u istim uslovima. Da ne govorimo o inflaciji diploma. Zato mislim da i tu mora da se donesu stroga pravila. U Americi su ista pravila za Berkli, koji je državni univerzitet, ali i za Stenford i Harvard koji su privatni.

Na privatnim fakultetima tvrde da se njihovi diplomci odmah zapošljavaju i bolje prolaze od onih s državnih?

Mislim da je to marketinški trik, postoje podaci tržišta rada: za neke profesije posao se dobija odmah, poput elektrotehničke, drugi – pravnici, ekonomisti, lekari čekaju na posao. Dakle s jedne strane na tržištu imate inflaciju tog kadra, a većina privatnih škola je baš u sektoru ekonomsko-pravnih nauka.

Nisu ni državni fakulteti potpuno van sfere profita. Šta je sa školarinama?

I kod nas postoji tržišni mehanizam, ne kažem ja da su jedni crni, a drugi beli… Oni popularni malo podignu školarine da vide kako će da prođu na upisu, ima i toga. Pravo na primer ne diže cenu studija, ekonomija drži na nivou, čak i ispod privatnih… Fakulteti koji nisu popularni imaju niske školarine i muku muče jer nemaju prihoda, a država ne plaća materijalne troškove. Gotovo 97 odsto budžeta se troši na plate. Nema se ni za komunalije, a kamoli da se nešto investira. I akreditaciju smo platili potpuno sami, više od 200 miliona dinara. Mi smo se dogovorili da fakulteti ove godine ne prelaze zvanično priznatu inflaciju od oko 10 odsto i većina je to poštovala, možda je desetak podiglo školarinu za inflaciju.