Будући мировњаци пролазе кроз посебну обуку у управљању теренским возилима Фото Војска Србије

Некоме би једно ангажовање у мировној мисији било сасвим довољно. Међутим, старији водник Дејан Станковић отпутоваће почетком фебруара 2010. у Конго по трећи пут. Након обуке у Центру за мировне мисије Генералштаба Војске Србије и на терену, он и његових пет колега из тима Војске Србије за медицинску евакуацију ваздушним путем спремни су да замене претходну екипу – АМЕТ 13.

А када се 2006. године први пут искрцао из авиона на аеродрому крај Киншасе Станковић је доживео климатски и културолошки шок. Како сликовито објашњава, осетио се као у аутоклаву – специјалној посуди за стерилизацију инструмената. Запахнуо га је врели, мемљиви ваздух, и одећа му је у тренутку постала мокра. Необична клима, сабласни, слабо осветљени и асфалтирани друмови Демократске Републике Конго, као и језичка баријера (у овој држави многи се служе француским, који је и званични језик), биле су још и подношљиве препреке.

Уследила је битка с комарцима, за које не можете знати носе ли паразите маларије или не. Од њих све врви, нарочито поред реке Конго, друге по дужини на „црном континенту”, где је смештена база АМЕТ-а. Дејан се заразио два пута, али се успешно и брзо излечио. Поред тога, предизборна кампања у јеку и чарке представника супротстављених табора, које су укључивале и пуцњаву на плаве шлемове и цивиле, значили су доста посла за све санитетске тимове мисије MONUC, како се званично назива мисија УН у Конгу.

– Реч је о веома динамичном и занимљивом послу. Углавном се одвија или у лету – у хеликоптеру, клипном или турбо-млазном авиону – или у вожњи „теренцима”. Значајан мотив је и зарада. Иако то није велика сума, довољна је за учешће за кредит за стан. Током три ангажмана у мисији може се зарадити за трећину стана од 55 метара квадратних у Београду – каже Станковић и објашњава да његова супруга и деветогодишњи син имају разумевања за његове „излете” у срце Африке, јер знају да се зарада издваја за будући дом. Комуницирају преко чета или скајпа, а ту су ипак и обиласци најближих.

Мајор Илија Вујичић из Центра за мировне операције каже да Србија има своје представнике и у Чаду, Либерији и Обали Слоноваче.

О одабиру кандидата разговарали смо с мајором Браниславом Милетићем из Центра за мировне операције. Према његовим речима, за учешће у мисији може да се пријави сваки професионални припадник система одбране. У анкетни листић уноси основне податке о себи, као што су формацијско место, службена оцена, медицинска специјалност уколико је реч о санитету, и чин, који мора одговарати квалификацијама које су прописале УН. Требало би приложити и дипломе о завршеним курсевима у ВС или цивилству.

– О ангажману појединца у мисији одлучује комисија у којој су психолог и официри који су већ били у операцијама. Ту су и испит из енглеског, као и лекарски преглед по обрасцу УН на Институту за ваздухопловну медицину Војномедицинске академије. На основу свих показатеља, комисија доноси одлуку о томе ко ће бити упућен у мисију. Сва документа потом се шаљу и у централу УН у Њујорку – објашњава мајор Милетић, који је био војни посматрач у Либерији.

Следи двонедељна обука у Центру за мировне операције. Војни посматрачи обучавају се и у иностранству, јер је то јефтиније због сложености самог курса за чије извођење је потребно ангажовање свих видова, родова и служби. „Медицинари” се припремају и у Војномедицинској академији. Обављају се и припреме за конкретну мисију, уз проучавање историјата сукоба, али и свакодневне савете – рецимо, колико пара треба носити у џепу.

– Учесници у мисијама пролазе и кроз психолошке припреме, где уче о томе како да победе стрес услед културолошког шока и одвојености од породице и како да препознају абнормалности у свом и туђем понашању. Такође, будући плави шлемови додатно се едукују у безбедносном смислу. Коначно, увежбавају се и начини комуникације, јер веза са Центром и Србијом мора стално да се одржава – објашњава капетан Игор Саиловић, који ускоро путује у Либерију.

Тереза Бојковић

-----------------------------------------------------------

Обука у вожњи џипова

Пошто је проценат асфалтираних путева у Африци низак, сваки путник мора проћи и обуку у теренској вожњи. Како правилно савладати бару дугу 100 метара а да вам се џип не заглави у блату учи се на специјалном полигону у Берановцу код Краљева, на лендроверима „дифендерима” и пуховима Батаљона саобраћајне службе Центра за обуку логистике. Овим возилима одлази се и на шумске богазе Голије и Гоча.