Новине врве од језичких грешака на које су указивали граматичари још пре више од 100 година, а језик у новинама у потпуности се изједначава са језиком кафане, ћаскања, породичних разговора. Ову оцену изнео је недавно на предавању о језику штампе професор катедре за српски језик и књижевност београдског Филолошког факултета др Александар Милановић уз констатацију да језичке поучнике, којих иначе има на десетине, најмање читају новинари, уредници и лектори, творци језика у медијима који би требало да буде мустра како говорити и писати.

Иако су епицентар ове појаве таблоиди, у сваком броју новина, па и „Политике”, моћи ћемо да проберемо сасвим солидан број примера за које се може рећи „Е, овако не треба”, каже Милановић за наш лист.

– Многи истакнути лингвисти пишу о језику у медијима, али то готово да остаје мртво слово на папиру. Дуг је континуитет оглушивања новинара о све те језичке савете. Стога долазимо у неку врсту пат-позиције да ми као језикословци не знамо како да утичемо на новинаре, јер једино можемо саветом. Ми скидамо са себе неку врсту гриже савести, али не видим да то делује. Чини ми се да појави у пуној мери доприноси и чињеница да је лектора у свим дневним новинама очигледно све мање или да су сасвим скрајнути, па ако не постоји никаква врста језичког филтера, онда ће у јавност отићи све и свашта – каже др Милановић.

Наш саговорник је радио као лектор на једној телевизији, па зна како лекторске службе функционишу:

– Увек у недостатку времена, увек с неком дозом презрења и игнорисања од стране новинара. У тој ситуацији, језичка култура и језичка норма су те које страдају – поручује др Милановић.

У штампи, по његовим речима, и даље читамо накарадне спојеве као што је „тај неки”. Реч је о споју придева који истовремено описује и нешто одређено и нешто неодређено...

– Сваки основац зна и да је недопустиво користити спој „за плус инфинитив”, као у реченици „За очекивати је да ће се Босанци, Хрвати и Срби ту преселити”. Погрешно је користити и „без да” („без да је играчу Земуна показао жути картон”). Јавља се и погрешно слагање речи по роду, броју и падежу, и то чак и у насловима. Ту су и плеоназми („Да ли се враћати натраг?”), двосмислености („прислушкивање министара”, „решетање Путина”) – рекао је др Милановић.

Али овакво огрешење о језичку норму, како објашњава наш саговорник, можда и није најболнији проблем – негативну медаљу ипак односи свеопшта банализација језика у медијима. Фамилијаризација и колоквијализација улазе на мала врата („нуклеарка”, „саобраћајка”). Псовке, улична адолесцентна интонација, колоквијализми, дијалектизми, „рекламизми” („пола киле ’леба 35 динара”, „пук’о фудбал у Боливији”, „Сви редом о’ладили Перу”) чести су у трци за тиражом новина које повлађују укусу масе.

По речима нашег саговорника, излаз из ове ситуације је поштовање језичке норме и избегавање свођења језика новина на језик кафане.

– Право питање је како направити механизам да се то спроведе у дело. Један од покушаја јесте стварање Савета за језик Вукове задужбине, чији сам и ја члан. Ми покушавамо да јавно жигошемо оно што не ваља, али и да јавно похвалимо оно што ваља. Можда ће се неки новинар наћи погођеним што га је неко јавно ставио на стуб срама па ће поправити свој однос према матерњем језику – каже др Милановић.