Од отрова до неутрала

Азбестно насеље у Белим водама у Београду је срушено, али мало ко зна где су завршиле канцерогене облоге са тих зграда, или како нестане толико отпадно уље и емулзије из фабрика, ко је пре усељавања Италијана очистио погоне „Фијата” у Крагујевцу...Све је то стигло до Раковице и усред фабричког круга „Двадесет први мај Београд” (ДМБ)је прерађено у нешкодљиву супстанцу коју технолози назваше – неутрал.

– Погледајте оџак. Из њега излази само водена пара, потпуно нешкодљива. А од овог праха убудуће ћемо производити ивичњаке, уграђивати га у путеве – каже Слободан Аранђеловић, инжењер технологије, кроз прсте пропуштајући неутрал, прах који је настао после обраде отровног фиксира. Прах је, заправо, по боји и структури најсличнији цементу.

Фирма „Јунириск” већ дуго као закупац има постројење у пропалој фабрици ауто-мотора „Двадесетпрви мај Београд”,на самој обали Топчидерске реке. Старо постројење које је ова некад успешна фабрика изградила за пречишћавање уљних емулзија,обновљено је, убачена је нова технологија и чак 5.000 тона штетнихматерија и хемикалија годишње се овде уништи – претвори у пару и неутрал. У Топчидерку, некада најзагађенију реку у Југославији, избацује се само чиста вода.

У самој фабрици мотора затечено је око 1.000 тона отпадног уља. За то је,како каже један од власника „Јунириска” Боро Дураковић, сам ДМБ добио и помоћ од Националног инвестиционог плана и еколошка „црна тачка” Београда је очишћена. Тако се почело са радом у мају 2008. године.

– Природан је страх када се помену отрови, жива, азбест, кадмијум,али ниједног тренутка за све време рада нисмо имали ниједан акцидент. Није било ни случаја да је било шта ризично по околину и здравље људи. Контроле су обавезне и „Евролаб” редовно узоркује и воду и прерађени отпад. Пре уништавања било чега од тешких метала до мазута и затроване земље, узорци иду прво у лабораторију, утврђује се начин уништавања, све се провери и тек онда се ради – каже Дураковић, упућујући нас да је боље да о томе ипак говоре стручњаци, технолози који цео поступак организују, контролишу и воде.

Он ипак опомиње да су отпори за примену оваквих технологија у локалним срединама веома велики, управо због страха и неупућености.Гледамо у буриће који заиста стижу са свих страна. Прво што се ради је њихово правилно ускладиштење, анализа, проба у лабораторији и након тога – неутрализација.

 – Посла заиста има. Муљ из бомбардованих резервоара панчевачке „Петрохемије” садржао је најразличитије токсине. Сличан је и отпад из НИС-а који прерађујемо. По килограму живе буде и до 270 милиграма, а дозвољено је од 5 до 7 милиграма. После прераде из наших погона садржај живе иде испод четиримилиграма. Обави се такозвано инкапсулирање јона живе и она се, стручно речено „веже за калцијумову решетку”, „зароби” и више не може да загађује. За ове процесе користе се реагенси попут калцијумоксида и хидроксида – каже инжењер Слободан Аранђеловић.

Ова технологија зове се „мид-микс”. Заправо реч јео физичко-хемијском процесу у којемдолази до неповратне реакције молекула отпада са додацима на бази калцијума,после које се добија чврст, инертан прах који не упија воду. Аранђеловић каже да се отпад оваквом технологијом уништава у Копривници, затим у Барселони иу више градова Француске, Италије. Патентно је заштићен у Европи.

У овој фабрици отпада уништава се све са чим не зна шта ће „Електропривреда Србије”, НИС, Железара у Смедереву, „Хенкел-Мерима” из Крушевца, „Фијат”, чији је круг у Крагујевцу чишћен две године.

Саговорнике питамо и за судбину бурића пуних отрова, из села око Горњег Милановца, о чему је „Политика” писала. За судбину тог отпада не знају. Знају само да је био расписан тендер за уклањање, да их је покупила нека фирма из Ријеке, ускладиштила у касарни у близини Велике Плане. Део је, начули су, извезен, а део је после побуне мештана пребачен негде у Шабац. Све је било добро замишљено, али посао није завршен. Опасност је остала.