Спор Емира Кустурице и житеља села из ужичког краја, настао око почетка примене владине уредбе о проширењу парка природе Мокра Гора, усталасао је јавност. Мало коме је у „мокрогорском” подизању прашине пало на памет да покуша да, по њиховим речима „угроженим” житељима Кремана и околних ужичких села појасни о чему је с правне тачке гледишта реч, и дипломатски изглади неспоразум. Светска пракса у правном уређењу ове области варира, али свима је заједничка ригорозна примена закона у сврху заштите животне средине.

У Великој Британији, национални паркови су облик заштићеног дела територије. Заштићени су због свог крајолика и могућности за рекреацију, као и културног наслеђа. Сваке године их посећују милиони посетилаца, а пошто заузимају 10 одсто површине Енглеске и Велса, они су и дом за многе локалне заједнице које се суочавају са изазовима становања, промене климе и заштите дивљег живота.

Иако у свом називу имају придев „национални”, паркови ове врсте нису у власништву државе. Централна влада обезбеђује средства за њихово издржавање, али не управља њима. Иако у овој земљи постоје национални паркови у јавном власништву, већина паркова је у приватној својини.

Осим националних паркова, у овој земљи постоје и „предели изузетне лепоте”, посебно у Шкотској, који се углавном финансирају из специјалних фондова. „Предели изузетне лепоте” се простиру на око милион хектара и такође су већински у приватном власништву, а многи од њих нису отворени за посете. Због лепоте крајолика, они имају исти степен важности као и национални паркови, а разлика је у томе што у националним парковима постоје управе које имају на располагању моћ да штите и побољшавају парк.

И у једном и у другом облику заштићене територије, закон забрањује изградњу. На државном нивоу раде се процене колико то економски угрожава погођене појединце и локалне заједнице у циљу надокнаде штете.

С друге стране, у САД је пракса да држава откупи део територије који је проглашен за национални парк. Такав вид заштите се показао као најефикаснији у борби против уништавања природе. На месту купца углавном се појављује Конгрес који обезбеђује главнину средстава, док остатак новца прилажу најимућнији грађани, попут Џона Рокфелера Јуниора који је 1930. приложио 1.650.000 долара за враћање угроженог дела националног парка „Јосемит” у државне руке, чиме је спречена даља сеча шуме на том простору.

Слично Британцима, и САД спроводе врло рестриктивну политику у националним парковима. Тако је прошле године Федерални суд одбацио план Бушове администрације који је предвиђао повећање броја теренских возила у „Јелоустоуну”, као арбитраран, каприциозан и противан закону. За време мандата председника Никсона и Картера постављена су строга ограничења у овој области, даље разрађена за време Клинтонове администрације.

Приватна иницијатива у заштити природе присутна је широм света. Специјализоване хуманитарне организације и милијардери попут Теда Тарнера и Џорџа Сороша, индустријалац Лучано Бенетон, те глумци Шерон Стоун и Кристофер Ламберт, не штеде новац за куповину нетакнуте природе од амазонске прашуме и предела у Патагонији преко Филипина до афричке дивљине. Многи од њих намеравају да поклоне своје власништво држави, али заштита природе путем стварања националних паркова понекад угрожава живот локалних заједница које су приморане да се иселе ван њихових граница.