Краљево – Ни време ни прописи не бришу поделе и разлике када су у питању признања и привилегије бораца из Другог светског рата. Тако је бар у Краљеву, упркос уредби Владе Србије, из јуна 2005. године, којом су изједначена права учесника борбе против фашизма и окупатора. Ништа не вреди ни то што су се четници и партизани овде ратне 1941. године борили заједно, ни што су у окупирани град ушли тенком који је возила мешовита посада... Бивши партизани редовно добијају борачке пензије, али ни после пет година од стицања тог права, нико још није постао четник – пензионер.

Један број бивших припадника Равногорског покрета то изједначење сматра довољном „накнадом” и рехабилитацијом, па ништа више нису ни тражили. Међутим, у надлежној градској служби за борачка питања у Краљеву, од ступања на снагу поменутих прописа, двадесетак „равногораца” је поднело захтеве за месечну борачку надокнаду.

– Приложили су документацију, а затим су тражили и сведоке – каже за „Политику” Светомир Добрић, референт у градској служби за борачка питања – и ја сам то све обрадио. Нажалост, поступак сам обуставио, јер се више од три године чека да, сходно прописаним правилима, раније општинска а сада градска скупштина формира паритетну комисију од учесника рата у редовима четника и партизана. А то се стално одлаже, дакле, ту је запело. Тако, у међувремену, неколико подносилаца захтева више и није у животу.

Од Миломира Шљивића (СПО), председника Градске скупштине у Краљеву, дознајемо да су садашњи чланови општинске организације Субнора опструисали формирање поменуте комисије, избегавајући да доставе предлоге својих чланова.

– Покушаћемо да разговоре на ту тему обновимо и да комисију коначно именујемо, па нека одлучују без икаквих притисака – истиче Шљивић.

То уверење не деле у, одскора, „подмлађеном” Општинском одбору Субнора. Пуниша Јовановић, који је као симпатизер бораца а не као учесник рата председник Окружног и потпредседник Општинског одбора Субнора у Краљеву, изричит је:

– Та блокада остаје и даље. Уосталом, то је и став недавно одржане Скупштине републичке борачке организације и ми то поштујемо. Него, и да није тог мишљења, овде има око 2000 чланова Субнора, већина њих се противи изједначавању четника са партизанима, не само због идеологије, већ су имали и директне штете од њих током рата – тврди Јовановић.

Беспомоћни су и четници из октобарских дана 1941. године, који су се током опсаде овог града борили заједно са партизанима. Њих је овде највише живих, посебно из Жичке бригаде којом је командовао Милорад Васић. У оближњем селу Раваници их је десетак, а неколицини њих је после рата суђено, одлежали су своје, а хапшени су и осуђивани и у јесен 1984. године у акцији полиције против „подривача социјалистичког поретка и остатака старог режима”.

– То око пензије води мој унук, али видим да му не иде од руке – објашњава нам Рајко Јанковић из Раванице. – Важније је било за мене и моје ратне другове Милорада, Стојана Јеленића, Ратка Сретовића..., од којих ова двојица последњих нису више међу живима, да једном престане тај притисак, да се скине то обележје издајника и отпадника. Сви смо ми после рата осуђивани на по десет и више година, одузимана нам је имовина, трпеле наше породице...

У вези права на „четничку” пензију и другу новчану надокнаду интересовао се и Александар Сарић (91), из села Толишнице, члан четничке „летеће” бригаде код Новице Цогоља.

– Хтео сам чак да се одрекнем ове пензије коју сам радом стекао, некако би ми четничка била милија, али су ми рекли да чувам шта имам, да од тога нема ништа – вели Сарић.

Појединци поменуте групе из Раванице су окончали судски поступак рехабилитације, али ни они а ни чланови њихових породица не могу добити накнаду штете због губитка живота, слободе, људских права или имовине ранијим неоснованим судским пресудама. Да и за то мора бити донет посебан пропис мишљења је, судећи према неким пресудама, и Врховни суд Србије. А зашто би они били изузетак од општег правног принципа, већ је друга и шира тема...