Пластичне кесе произведене у Србији, омрзнуте међу еколозима зато што с депонија одлелујају на ветру и каче се за дрвеће, а разграђују се дуже него што и живи стогодишња маслина, „одлепршају” и до земаља из региона, па чак и до Немачке, Данске и Шведске. Произвођачи тих кеса су, по извозним резултатима, једна од бољих грана домаће индустрије, што је за похвалу, али тиме и један од загађивача у широком појасу. Од ове године то би требало да се промени, и то не услед тога што ће, како код нас то обично бива, експортни програм да посустане, него ће се кесе правити тако да се разграде за неколико година.

Промене у процесу производње условљава правилник Министарства животне средине, рударства и просторног планирања, који ће за неколико дана постати пуноважан. Тај акт не наређује прелазак на нове технологије, али произвођачима пластичних кеса уводи различите таксе. Они који се преусмере на биоразградиве кесе начињене од природних материјала попут скроба, које би се малтене могле појести, плаћаће 1.300 динара по тони. Фирме које у смешу почну додавати адитиве за убрзавање разграђивања даваће 2.100 динара по тони. Цех је највећи за оне који остану при досадашњем, антиеколошком рецепту и износиће 20.000 динара по тони.

– Произвођачи разградивих и биоразградивих кеса ће добијати и стимулацију од 7.000 динара по тони. Цео тај пакет ће подстаћи прелаз на технологије које су пријатељске према природи. Привредници су били укључени у припремање правилника и чак су више одредаба написали они уместо министарства. Између нас је постојао потпун консензус – каже Бојан Ђурић, државни секретар у Министарству животне средине.

Додавање адитива ће повећати трошкове производње за десет одсто, али Синиша Митровић из Привредне коморе Србије, који је био у радној групи за припрему правилника, потврђује да произвођачи нису имали никаквих примедаба. Финансијско охрабривање производње разградивих кеса је била нужност уместо просте забране пластичних трегерица, какву је својевремено најављивало Врање. Они су од таквог наума одустали пошто им је министарство објаснило да за прогон пластичних кеса нема правног основа.

– Оне нису отровне ни канцерогене, тако да их је немогуће ставити ван закона. И да су их забранили, морали бисмо обезбедити алтернативу, а ње није било. Није чак било ни лабораторије која би могла потврдити да је нека кеса истински разградива. Тек сада ће бити услова да се оне масовније производе – наводи Љубинка Калуђеровић, из Сталне конференције градова и општина.

Немогућност законске забране пластичних трегерица показује да су оне помало и „набеђене”. Било би претеривање оценити их као искључиво естетски проблем. Њихово таложење по стаблима и рекама делује готово као и када би их човеку намакли око главе – гуши вегетацију и рибе.

– Колико су нас прозивали, осећао сам се као да продајем дрогу. Да је она токсична, не бисте и хлеб и млеко паковали у пластику. Зато она нигде у свету, шта год да се писало, није заиста забрањена. Главни проблем с таквим кесама није ниво штетних материја већ што се оне толико дуго разграђују а сада ће и то бити решено. Иначе, удео пластичних трегерица у укупној количини комуналног отпада је 0,5 одсто – каже Виктор Грујић, директор фирме „Полипак”.

Грујићево предузеће је један од 150 произвођача пластичних кеса у Србији, које су сада заведене у регистар и дужност им је да своју робу шаљу на испитавање у акредитовану Лабораторију за амбалажу и паковање Технолошког факултета у Новом Саду. Тамо узорци већ увелико пристижу.

– Тестирање траје и до шест недеља, тако да се још не зна да ли је иједна од кеса које су се досад продавале као разградиве заслуживала такву рекламу – каже професор др Вера Лазић, руководилац лабораторије.

Та установа ће примати и узорке из Црне Горе а очекује се да ће њене услуге користити и још неколико околних земаља. Ако неко покуша да се провуче без те контроле, ризиковаће да га ухвате инспектори министарства животне средине, који ће шпартати продавницама и апаратима, који ускоро треба да стигну као донација, утврђивати да ли су кесе заиста еколошки подобне.