Пљескавице, здај

Почео је од нуле, као социјалистички кунг-фу конобар, ватрени Босанац на привременом раду у Љубљани, који је одржавао ред у бирцузима на ободу града. Милан Ћулибрк се, међутим, брзо успео на сам врх кафанске моћи дежеле, служивши Станета Доланца, Митју Рибичича и остале крупне зверке из словеначке комунистичке менаџерије. Али његов утицај највише се осећао у хали „Тиволи”, где је добио незваничну титулу конселијера кошаркашког клуба Олимпија.

Јурија Здовца је као клинца уводио у дискотеке, друговао је са садашњом водећом политичком звездом Словеније и, вероватно, будућим премијером, Зораном Јанковићем, био нераздвојан с легендарним Винком Јеловцем. Када је остао без игде ичега и постао политичка избеглица, непожељни јужњак у новој Словенији, Петер Вилфан му је дао своју јакну, кошуље и џемпере, па је Ћулибрк у Београд стигао као ражаловани краљ Љубљане.

После 19 година, у Београду је познат као чика Миле, љути роштиљџија на углу Таковске и Цвијићеве, који у скромном киоску продаје аутентичне, београдске пљескавице. У киоску не продаје ни кока-колу, ни спрајт, ни киселу, како би доказао да се код њега долази само због пљески. Старог кова и вулканске енергије, логореични творац јеретичког трговачког слогана „муштерија никада није у праву”, чика Миле је већ постао урбани херој Дорћола и Палилуле.

Ни дежела га, после толико година, није заборавила. Недавно је висока делегација фудбалске репрезентације Словеније закуцала на киоск и свечано му предала почасни дрес словеначке фудбалске репрезентације, с бројем 10. И натписом „Ћулибрк”. Били су то његови стари пријатељи из Љубљане. После свечаног уручења, узвикнули су: „Пљескавице, здај!”.

Милетови су се током осме офанзиве преселили у Славонију. Помишљао је да оде у Немачку, али му је отац поручио да ће га у том случају упуцати, па је Миле доспео најдаље до – Љубљане.

– Седнем на воз, без пара. Почео сам као конобар у ресторану „Ливада”, на периферији. Подигао сам нос, уобразио се, дао отказ, отишао из „Ливаде”… – прича Миле о својим раним, словеначким радовима.

Шта ће, где ће, Миле се нашао у зоо-врту. Постао је продавац у киоску. Кад су видели његов потенцијал, пребацују га у гостионицу„Вис”. Постаје заменик шефа ресторана и схвата да му треба политичка подршка, како би преузео неки ресторан, па постаје стипендиста ЦК СК Словеније.

– Завршавам Средњу политичку школу у Љубљани и враћам се у непосредну производњу. То јест, у кафану. Увек ми је био циљ да будем управник гостионице„Чад” у Тиволију. Докопао сам се „Чада”, направио ред и постао управник…

С кафанском, расте и његова неформална моћ, концентрисана око кошаркашког клуба Олимпија. Када је испала из Прве лиге, средином осамдесетих, код њега су дошли велики Лорбек и Слободан Суботић. Циљ је био да Миле искористи сва познанства и подземне, кафанске игре, како би их вратио у Прву лигу. Највећег конкурента, тузланску Слобода Диту, водио је чувени тренер Бора Ђаковић који је хтео да купи два најбоља играча друге лиге: Матијаша Товорника и Дарија Вујаковића.

– Ја то сазнам и кажем: Боље да седе на клупи Олимпије, него да играју код Боре. Обојица су дошла у Олимпију. Товорник је постао играчина, а Дарио заувек остао у кафани. Негде у то време, Зоран Јанковић је био потпредседник кошаркашког клуба. Знам га још кад је био у једном делу „Меркатора”. Много касније, био ми је гарант на реч, када сам требао да преузмем дискотеку у Тиволију – сећа се Миле. 

Винка Јеловца је наговорио да оде у Осијек, да преузме КК Славонку, а онда је Винко узвратио, и наговорио Милета да у Осијеку отвори ресторан. Тадашња осјечка штампа тврди да Миле организује ноћни живот као у Европи.

– Рат се ближио, био сам виђенији Србин. Некако сам побегао и докопао Љубљане 1992. године – каже роштиљџија.

Али, Милета су почели да гледају другачијим очима. Кафанском краљу, припреман је пуч. Поднео је папире за држављанство, нису муга дали. У Словенији је тада око 26.000 људи из других бивших југославенских република остало без држављанства. Миле се нашао у друштву „избрисаних”, али ипак остаје још две године, захваљујући пријатељима.Сви су знали да је без цвоњка. Помагали су га Здовци још много Словенаца.

Љубљану је напустио, као и када је долазио у њу. Без динара или марке у џепу. Неколико месеци је у Београду становао код Раше Радовановића. Узео је ресторан „Реванш” на Вождовцу, плаћао закуп 3.000 марака месечно, на отварање му је дошао стари пријатељ Здравко Чолић. Посао је брзо пропао.

– До тада нисам скувао ни кафу у животу,а камоли правио пљескавице. Почео сам да се распитујем ко прави најбоље у граду. Одем у Балканску улицу, па код Нишлије. Видим, све лесковачко, бањалучко, сарајевско…Схватим да Београд нема своју пљескавицу– прича Миле о својим роштиљским почецима.

У киоску на Дорћолу је провео шест година.Власти су му срушиле локал 2002. године. Рушили су га и на Калемегдану. Коначно се скрасио на углу Таковске и Цвијићеве. Около нема институција, нема паркинга, нема ничега. Знао је. Ако почну да долазе, долазиће због пљескавица. И, дошли су.