Осам година пошто је верска настава поново уведена у школе, тешко је стећи слику колико се ђака опредељује за овај предмет и каква су њихова искуства, будући да системских истраживања на нивоу целе земље још нема. Постоје, међутим, појединачни подаци који се тичу једне цркве или верске заједнице или једног региона. По њима, број ученика верске наставе од 2001. године до данас није се знатније мењао, нешто је мањи у градским срединама, проценат ђака који се опредељују за веронауку углавном се креће око 50 одсто, али постоје драстичне разлике између средина или школа. Док се негде мање од половине ђака опредељује за верску наставу, у другим срединама, попут сеоских, или школама проценат се пење чак и до 100 одсто.

Бројне примедбе пратиле су увођење веронауке у школе 2001. године, а једна од оних које се могу чути и данас је да ће верска настава довести до подвајања ђака по верској основи и продубљивања верских разлика. Такву замерку одбацили су наши саговорници из Српске православне и Римокатоличке цркве, као и представници Исламске заједнице Србије и Исламске заједнице у Србији.

– Приговори да ће верска настава довести до дискриминације потичу, вероватно, из погрешног тумачења да се толерантно друштво гаји на прикривању различитости, а не на њиховом неговању. Треба подсетити и да је веронаука уведена на заједнички захтев цркава и верских заједница – каже јереј Александар Ђаковац, координатор Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.

Досадашње анкете Одбора Архиепископије београдско-карловачке међу ђацима, показале су да је у настави веронауке најважнија личност вероучитеља, његова љубав према ђацима и таленат да им пренесе своје знање, објашњава отац Александар.

– Веронаука је сама по себи занимљив предмет. Млађе ђаке привлаче библијске приче, животи и подвизи светитеља, а старије теме попут смисла живота или циља човековог постојања – каже јереј Александар Ђаковац.

Андрија Копиловић, проректор Теолошко-катехетског института Суботичке бискупије, као представник Римокатоличке цркве, један је од чланова владине Комисије за увођење и надгледање веронауке у којој на истом задатку, настави веронауке, сарађују представници свих традиционалних цркава и верских заједница.

– Када једна црква доноси наставни план и програм за веронауку, он мора проћи проверу свих других цркава и верских заједница. Постоје и две или три наставне јединице у оквиру верске наставе које се баве другим црквама и верским заједницама – објашњава Копиловић.

Осим увођења такмичења из веронауке, чињеница коју такође треба поздравити је и могућност да вероучитељи буду запослени на неодређено време, истиче Андрија Копиловић. До доношења новог закона о основама система образовања и васпитања, вероучитељи које црква или верска заједница предлажу могли су да склопе са школом само уговор на годину дана. Због тога, вероучитељице, на пример, нису могле да оду на трудничко боловање.

Враћање верске наставе је обављено на начин који је поборнике мишљења да ће она довести до поделе ђака на верској основи оставио без аргумената, наглашава муфтија новосадско-београдски Решад Плојовић, координатор за исламску веронауку Исламске заједнице у Србији.

– Ипак, у појединим градовима дошло је до проблема у извођењу верске наставе јер су се појавила дупла решења о именовању вероучитеља – каже Плојовић.

Поједини исламски вероучитељи, тако, нису могли да предају у одређеним школама, између осталог, и због несугласица између Исламске заједнице Србије и Исламске заједнице у Србији. Менсур Зукорлић, координатор верске наставе Исламске заједнице Србије, истиче да су се више пута жалили на то да директори својевољно нису хтели да приме њихове вероучитеље у школе, упркос уредним решењима.

– Затражили смо и да се промени уџбеник за исламску веронауку. Тренутно се користи онај из Босне и Херцеговине с незнатним изменама, а ми бисмо желели да имамо уџбеник прилагођен ђацима из наше средине – каже Зукорлић.

Ј. Беоковић