Петнаесточасовна драма, у којој је наоружани пензионисани пуковник Војске Србије, прво као таоце држао своје комшије, а затим је остао сам забарикадиран у стану на Цераку, махао и унаоколо пуцао из пиштоља, само пуком срећом се завршила без тешких последица.

После свега, једино што је тражио од полиције која је са њим све време преговарала, били су лекови и да му се омогући да контактира са породицом. Пензионисани пуковник, према речима комшија, није био доброг психичког здравља.

Неколико дана раније, приликом рутинске контроле, испред деканата Медицинског и Стоматолошког факултета у Улици доктора Суботића, Интервентна јединица београдске полиције ухапсилаје Петра Бакића (62) из Београда, који је у торбиносио снајперску пушкуса оптичким нишаном и пиштољ „тетејац” са пригушивачем.

Испоставило се да је Петар стриц Велибора Бакића, оптуженог да је у августу 2008. године одсекао главу Смаилу Тарићу из Малог Зворника.

Ова два случаја су различита, али се тичу истог проблема – великог броја регистрованог и нерегистрованог оружја у рукама грађана, ниских законских казни и многи би рекли, олаког давања дозвола за држање оружја свакоме ко је затражи. Нажалост, чини се да се осим неколико покушаја легализација оружја, које нису дале очекиване резултате ништа друго и конкретно не предузима.

И на крају, као да се све своди само на медијске извештаје о овим појединачним случајевима.

Наиме, иако је још пре неколико година у МУП-у Србије било покренуто питање обавезног лекарског прегледа приликом подношења пријаве за добијање оружног листа, то ни дан-данас није заживело у пракси.

Подсетимо, лекарски преглед је обавезан за полагање возачког испита, док уверење о здравственом стању, приликом добијања дозволе за држање оружја за личну безбедност, није обавезно.

Како кажу у МУП-у Србије, оружнилист за оружје за личну безбедностможе да добије свако ко прође обуку, ко је пунолетан, пословноспособан, нијеосуђиванпоЗаконуојавномредуимируиЗаконуооружјуипротивњега се не водикривичниилипрекршајнипоступак. Одобрење је потребно и за набављање муницијеи то у количини до 60 комада годишње.

Ипак у полицији напомињу да се „утврђује да ли би издавањем одобрења била угрожена сигурност других људи, односно јавни ред и мир”. Чланство у ловачкој или стрељачкој организацији, као ни одслужење војног рока, нису услов за добијање овог одобрења.

Иако је забрањено ношење оружја без посебне дозволе, која може да се добије само ако се докаже да за то постоје изузетно оправдани разлози безбедности, чини се као да се грађани на ово не обазиру, јер им наруку иду благе законске казне.

Тако је, према Кривичном закону, за поседовање оружја без дозволе запрећена казна од максимално три године затвора. Уколико је реч о аутоматском, гасном и експлозивном оружју, прописана казна је до пет година затвора.

У том смислу запрепашћује податак да у рукама грађана има око два милиона комада оружја, 1.150.000 у легалном поседу а остало у илегалном. Сувишно је напомињати да оваква распрострањеност и лака доступност оружја скоро свакоме, па чак и малолетницима, пре свега утиче на смањење безбедности грађана.

Д. Вукосављевић