Поседи манастира Рача на Тари без заштите

Рача код Бајине Баште – У манастиру Рача, светињи из 1275. године подно планине Таре, у миру столетних шума и чистих вода, нешто ремети ових дана онај вековни мир и спокој. Брига притисла игумана манастирског архимандрита Саву, домаћина ове историјске куће. Око 1.030 хектара манастирских поседа на планини Тари, некад одузетих, па донетим Законом о реституцији црквене имовине спремних за враћање манастиру, одавно је без озбиљније контроле и заштите од продаје.

– Посебно је угрожено око 200 хектара, на туристички атрактивним просторима Таре, на најлепшем подручју Калуђерских бара. Мада је по Закону о реституцији недозвољена продаја поседа које треба вратити манастиру, десетине таквих плацева се продаје и ту, на нашој имовини, људи граде викендице и куће за одмор – почиње игуман Сава причу која корене вуче још из 1946. године.

Тадашњом аграрном реформом у државне руке прешло је тих 1.030 хектара на Тари (око 800 под шумом а остало је зиратна земља), којима је до тада газдовао манастир Рача: велики поседи од села Раче узводно истоименом реком па на плато Калуђерских бара, све у три катастарске општине. Касније је то дошло на управљање Шумској управи у Ужицу, а потом пребачено већим делом(шуме) у надлежност Националног парка Тара, а мањим(земља) на коришћење Земљорадничкој задрузи Бајина Башта(нешто мало поседа било је и у рукама СО Бајина Башта и Дома здравља).

– Свашта је ту деценијама рађено, дељено на плацеве, продавано. Била је то права распродаја имовине која је одузета манастиру. Питам се како је могуће имовину дату на управљање, која није у власништву задруге, продати и како је ту купопродају држава могла одобрити. Не знамо тачно колико је од тога издељено плацева, неколико десетина свакако. Да ствар буде гора, мада је пре три године донет Закон о реституцији црквене имовине, и даље се поједини делови од тих 200 хектара продају. Што се тиче манастирске шуме, са наших 800 хектара газдује Национални парк Тара. Доношењем закона стављена им је забрана на њено отуђивање, једино дозвољена санитарна сеча. Али, ми имамо информације да се та шума и даље сече зарад продаје – напомиње игуман па додаје да су у манастиру немоћни било шта да предузму. Известио је епархију у Краљеву, они су интервенисали у Агенцији за реституцији имовине у Београду, али се нешто значајније није променило.

– Неки људи, пошто накнадно сазнају да су купивши плац за викендицу уствари купили манастирско, долазе код нас у манастир да затраже мој благослов, плашећи се анатеме, проклетства ако узму манастирску земљу. Никоме не дајем благослов, ни анатему, на то немам право. Не каже се џабе: отето –проклето. Људе саветујем да не упадају у манастирску имовину ни под какве паре. И да одустану од тих послова, да их правда божја не стигне – вели Сава. А правни пуномоћник манастира Рача у овом предмету адвокат Ивко Милошевић додаје да су поднели захтев Агенцији за реституцију да предузме законске мере за заштиту ове имовине, те да је тај поступак тек на почетку.

Овим поводом интересовали смо се код надлежних у Земљорадничкој задрузи Бајина Башта да ли сада продају делове тих поседа. Директор Радојко Јаковљевић каже да задруга у овом тренутку има свега двадесетак хектара те имовине на коришћењу. Временом су се мењали корисници, нешто је и у рукама Војне установе „Тара”. По Јаковљевићу, некад се није мислило на враћање земље манастиру, поседи су распарцелисани. Вршене су и неке размене земљишта, вероватно отуда то приватно трговање. Задруга, додаје директор, од 2006. године и доношења закона поштује забрану отуђивања.

А како се газдује манастирском шумом, питали смо директора Националног парка Тара Бобана Томића:

– Шуме манастира су на Калуђерским барама и у селу Рача, већина на падинама планине, реч је углавном о огревном дрвету. Није истина да сечемо ту шуму ради продаје. Имамо упутство Владе Србије дато почетком прошле године да не треба сећи ту шуму до коначне примене Закона о реституцији и ми то поштујемо. Уосталом, имамо довољно своје шуме на укупно око 8.000 хектара којом газдујемо. Манастирска се једино сече ради прореде и уз сагласност игумана, као што је дао сагласност на таксацију(мерење и пописивање стабала), која је, мада на њу нисмо обавезни, управо у току. А ако било ко има податке о некој неовлашћеној сечи и шумским крађама требало би да то пријави надлежнима. Иначе, Национални парк у многим приликама помаже манастиру: направили смо два нова тоалета крај манастира, уређујемо шетне стазе, чистимо просторе, али то можда није довољно видљиво – каже за „Политику” Бобан Томић.

Бранко Пејовић