У Србији постоји око 130 парова белоглавих супова и три места где су они пронашли свој дом, а то су кањони Увца, Милешевке и Горње Трешњице у близини Љубовије. Пре само неколико година ова птица је била пред истребљењем. Захваљујући биолозима Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”, несебичним људима и Фонду за заштиту птица грабљивица, ови лепотани су опстали у нашим крајевима и једина су врста лешинара која живи у Србији. Резерват је основан 1994. године на предлог Завода за заштиту природе.

До гнезда супова на литицама може да допре само поглед, али не и људска нога, јер су скривена између камених шкриљаца.

– Место одакле их нагледамо су чеке, али и до њих не може лако да се дође. Од пута до места где их посматрамо треба прећи око четири стотине метара, и то по неприступачном и стрмом терену. Лети није тешко, али је зими проблем, јер белоглави супови годишње одгаје по једног младунца, а јаје полажу крајем јануара – каже Драган Ђекић, ренџер у Центру за природне ресурсе Натура из Ваљева, који води рачуна о овом резервату.

Супови су верни партнеру, а животни век им је око двадесетак година. Иако живе у групи није неуобичајено да млада птица одлута, па су примерке супова са наше територије налазили у Грчкој, Израелу, па чак и у Естонији. Када су млади, а близу су људи, могу да пресликају људско понашање, напомиње Саша Маринковић, доцент Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”.

– Пре извесног времена у кањону је нађен суп повређених крила, ког сам прозвао Живко. После опоравка на Палићу, где се навикао на људе, имао је обичај да за децом иде као ћуран и да шири крила и тако им препречи пут у школу, да би се што дуже играо са њима. Сада се налази у Увцу, где се припрема за поновни повратак у природу – додаје Ђекић и каже да су за опстанак белоглавог супа најважнији мештани.

Чика Миаило Вучићевић (79) домаћин из села Грчића, легенда је овог краја, човек који је пуних 20 година водио рачуна о њима. Он је знао да и када падне снег до колена коњским колима оде до оближње Љубовије и довуче и до петсто килограма хране за супове.

– Није ми било тешко, јер сам их заволео. А како да их не заволим онако лепе? И када их видиш да лете, а камоли кад рашире она крила од три метра и стану пред тебе. На мене су били научили, па чим чују прапорце на коњима почну да круже и приђу на неколико метара – објашњава чика Миаило. Традиција је настављена, каже, јер о суповима сада брине његов син Лука.

Место где се реке Трешњица и Требућа састају, а потом уливају у Дрину, рај је за ове птице које нису ловци, већ лешинари и у овим временима зависе од помоћи човека. Мештани су већ навикли на њих, а у походе им долази и све већи број посматрача птица. По њима већ препознају овај крај, а одличну ракију шљивовицу без које се не одлазе гости од милоште зову „лешинарка”.