Постајемо седећа нација

Чак две трећине грађана Србије проводи слободно време седећи – испред телевизора, компјутера, у кафићу, у фотељи читајући књигу... Од умора на послу, у кући, теретани или природи недељно се озноји свега 25,5 одсто Срба. Највећи проценат запослених који имају неки „седећи” тип посла је у Београду – 44, 4 одсто, а најмањи у западној Србији. Проценат запослених са такозваним седећим типом посла је највећи међу најбогатијима, 49,7 одсто, а у групи најсиромашнијих је само 12 одсто особа.

Ово су неки од података добијених истраживањем здравља становника Србије, које је спроведено на репрезентативном узорку 7.673 домаћинства и више од 15.500 људи. Лекари упозоравају да је очигледно време да се сви као нација забринемо због чињенице да се мало крећемо, мало се бавимо спортом, а у шетњу идемо аутомобилом. Србија је некада била позната као нација ђака пешака, а данас на забаву, посао или пословне састанке одлазимо – аутомобилом, без обзира на то што су раздаљине мерљиве дужином корака. Ако је за утеху, и просечан Британац пешачи само један сат недељно, а 21 одсто учесника недавно објављеног истраживања у Британији признало је да аутомобилом прелази и врло кратке раздаљине, чак мање од пола километра.

О недовољној физичкој активности код нас се није дуго размишљало, нити је ту чињеницу неко доводио у везу са настанком појединих болести. Хипокинезију, како се стручно назива недовољна физичка активност, Светска здравствена организација је издвојила као самостални фактор ризика који угрожава здравље и живот. Лекари објашњавају да се под концептом физичких активности које су у вези са здрављем подразумева свако кретање тела изазвано истезањем мишића које доводи до значајног повећања потрошње енергије. То укључује како физичку активност у слободном времену, тако и физичке активности у току обављања послова у кући и на послу. „Седећи” начин живота је независан фактор ризика за болести срца и крвних судова, остеопорозу и неке врсте карцинома. Позитивне стране редовних вежби одражавају се на срцу, у превенцији карцинома дебелог црева, шећерне болести и депресије.

Наше највеће истраживање здравља нације, али и стилова живота и навика, показало је да се највећи проценат оних који вежбају налази у старосној групи до 54 године. Кад је реч о физичкој активности на радном месту, 31,1 одсто запослених седи приликом обављања посла и то четвртина мушкараца и 40,6 одсто жена. Жене се много више баве радом у кући и око ње (72,4 одсто), проводе време са децом (51,6 одсто) и читају књиге (16,3). С друге стране, мушкарци чешће раде у пољу (25,6 одсто), а за компјутером време проводи њих 9,7 одсто. Они се више друже са пријатељима (38,3 одсто), а баве се и индивидуалним и тимским спортовима (3,9 и 3,7 одсто испитаника).

Експерти СЗО упозоравају на последице занемаривања физичке активности. Код људи који ни у току радног, ни у току слободног времена нису довољно активни, општа смртност се повећава за два и по пута, код појединих врста карцинома за три, а у случају обољења срца и крвних судова смртност је већа чак 3,5 пута..

За постизање оптималног ефекта физичке активности потребно је свакодневно или бар три-четири пута недељно по 40 до 45 минута вежбања, које ангажује све групе мишића. Минимум је 15 минута. Мера за умерену физичку активност је потрошња око 150 калорија дневно, односно око 1.000 калорија недељно кроз различите облике активности – шетњу, вожњу бицикла, трчање, пливање, кошарку, одбојку.

Као оправдање зашто се мало баве спортом и рекреацијом, испитаници су навели да им за то недостаје слободно време, да им је место становања удаљено од спортских центара и да нема довољно шума, паркова, игралишта....