Предели сликани – устима

Кад си жив, мора се и живети, рече Раде Радуловић, стави у уста четкицу са специјалним додатком, умочи је у боју на палети, окрете се штафелају и направи потез. Кад он то ради чини се да нема ништа лакше од тога, а у ствари је деценијама стицао мукотрпно искуство. Покаткад у колицима, много чешће у лежећем положају. Ни сада није лако, брзо се умара, али не одустаје. Најсрећнији је док слика.

Раде каже да је накупио ту негде 58 година, тражи мало времена да сабере. Сабира,ваљда,од оног кобног лета 1969, када је у Улцињу скочио у воду, ударио главом о стену, повредио пети вратни пршљен и остао одузет одатле надоле. Заувек.Тада је имао 15 година, био је необуздани клинац који није баш волео седење и учење у школи, некако му је више од руке ишла „пракса”. А судбина му је, ето, наменила тоталну квадриплегију и вечно седење у колицима или лежање у кревету.

Последњих 11 година тај Радетов кревет налази се у Дому за одрасла инвалидна лица на Бежанијској коси. По његовом осмеху и озареном лицу рекло би се да му је ту добро, онолико колико у његовој кожи може да буде добро. Најбоље му је кад слика, а није му лоше ни кад је ту радни терапеут Миланка Зечевић. Инсистирао је да се и са њом фотографише, да му она приђе и да га загрли.

У време када се Радету десила ова несрећа није било неких силних конзилијума и лечења по иностранству, а није било ни пара за тако нешто. Имао је две екстензије без икаквог резултата. Прву у Рисну, другу у Београду, а онда и једину операцију, која му је омогућила да делимично покреће руку из рамена, али не и да је испружи, нити да отвори шаку. У његовој ситуацији то је велики успех, јер му ипак омогућава да том руком помоћу џојстика покреће електромоторна колица којима се извезе у двориште Дома, или оде до мајке и брата који станују на Новом Београду.

Велика је срећа што је Раде још у основној школи имао осећај за сликање, па је знао у ком правцу да крене с радном терапијом.

– Сада – вели – радим отприлике једну слику месечно и то све уље на платну, а у почетку сам радио само дрвеним бојицама. Кад ми је случајно дошла оловка у уста, схватио сам да и тако може да се добије осећај, али заиста треба доста праксе. Углавном сликам природу, а слике шаљем у Швајцарску, у једно удружење инвалида који раде исто као ја, устима или ногама. Они тамо, ваљда, праве некакве изложбе, а нама дају стипендију да покријемо материјалне трошкове и да се развијамо све више. Велики ми је проблем што у Београду не могу да нађем неког сликара који би долазио да ме подучава, а не знам ни где бих се распитао.

На крају нашег разговора, Раде је вешто успео скврченим прстима да укуца број мобилног телефона у сићушни апарат, истовремено шаљући усмену поруку свима до којих може да допре.

– Пут је отворен само у мери у којој се трудиш да га отвориш. Не треба одустати пред било каквом препреком, само тражити начин да се она савлада. Ништа није одмах отворено и јасно, али кад се трудиш све се разјасни и налази се решење. Само воља, хтење, љубав... то су елементи који покрећу напред. И, наравно, мораш бити оптимиста, то се подразумева.