Субота, 13.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Први извештаји др Рајса из Србије

Први извештаји др Рајса из Србије
Др Арчибалд Рајс (Текст и фотографије Музеј жртава геноцида)

Док­тор Ру­долф Ар­чи­балд Рајс, Швај­ца­рац ко­ји и по­сле 100 го­ди­на ва­жи за нај­ве­ћег при­ја­те­ља Ср­ба, на да­на­шњи дан је пре јед­ног ве­ка кре­нуо је по други путиз Бе­о­гра­да пут Ва­ље­ва. На­ша вла­да по­зва­ла је овог по­зна­тог кри­ми­но­ло­га да све­до­чи о то­ме шта се де­ша­ва у Ве­ли­ком ра­ту и о зло­чи­ни­ма аустро­у­гар­ских вој­ни­ка. Он је већ су­тра­дан по­слао свој пр­ви званични из­ве­штај. Иако је раније писао за „Газету” из Лозане.

По­во­дом то­га до­га­ђа­ја, Му­зеј жр­та­ва ге­но­ци­да при­пре­мио је те­мат­ску из­ло­жбу ко­ја се да­нас у 12 са­ти отва­ра на пла­тоу ис­пред Па­ви­љо­на „Цви­је­та Зу­зо­рић” на Ка­ле­мег­да­ну, а тра­ја­ће до 20. ок­то­бра.


Вешање Срба за време аустроугарске окупације

Под­се­ти­мо да је швај­цар­ски кри­ми­но­лог, скром­ни и од­ва­жни чо­век, са срп­ском вој­ском пре­шао и Ал­ба­ни­ју и умар­ши­рао у осло­бо­ђе­ни Бе­о­град 1818. Др Рајс је за­во­лео на­шег обич­ног чо­ве­ка, се­ља­ка, оно­ли­ко ко­ли­ко је по­сле ра­та пре­зрео та­ко­зва­ну по­ли­тич­ку ели­ту Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Остао је да жи­ви у Бе­о­гра­ду уме­сто у сре­ђе­ној и бо­га­тој Ло­за­ни и умро на­пра­сно у Топ­чи­де­ру, по­ни­жен и од­ба­чен јер ни­је под­нео да рат­ни про­фи­те­ри, швер­це­ри, ши­ћар­џи­је пред­во­де на­род за ко­ји је сма­трао да по­се­ду­је из­у­зет­не вр­ли­не.

Сво­јим пи­са­њем, из­ве­шта­ји­ма из Ср­би­је ква­рио је про­па­ганд­ну сли­ку Не­ма­ца и Аустро­у­га­ра о на­ма као ди­вљач­ком на­ро­ду. Сво­јим угле­дом до­при­нео је и то­ме да Ср­би­ја има знат­но бо­ље ме­сто у исто­ри­ји и да је због под­ви­га у Пр­вом свет­ском ра­ту и да­нас по­шту­ју. Слич­но­сти са да­на­шњи­цом су огром­не. Мо­жда и за­то углед овог чо­ве­ка не опа­да већ чи­тав век.

Го­ран Волф

-----------------------------------------------------

О упо­тре­би не­до­зво­ље­не му­ни­ци­је

Ва­ље­во, 30. сеп­тем­бра 1914.

„...Са си­гур­но­шћу мо­гу да вам по­твр­дим да Аустри­јан­ци ко­ри­сте јед­ну вр­сту ко­ја је мно­го стра­шни­ја од дум­дум ме­та­ка: то су екс­пло­зив­ни ме­ци. Знам да је ова мо­ја тврд­ња вр­ло озбиљ­на, али ако сам си­гу­ран у оно што твр­дим, то зна­чи да лич­но имам те мет­ке и да сам ви­део по­вре­де ко­је они на­но­се... Ако се њи­ма по­го­де ру­ке или но­ге, ам­пу­та­ци­ја је не­из­бе­жна, а уко­ли­ко ме­так по­го­ди гла­ву или труп, на­сту­па смрт... Не­ћу опи­си­ва­ти ка­ко ра­не из­гле­да­ју, са­мо ћу ре­ћи да су за­стра­шу­ју­ће... Има­ју­ћи у ви­ду ове чи­ње­ни­це, пи­та­мо се че­му је слу­жио на­пре­дак ци­ви­ли­за­ци­је, ако је мо­гу­ће да се у XX ве­ку ко­ри­сти ова­ква рат­на му­ни­ци­ја.“

Упут­ства аустриј­ским тру­па­ма

Ва­ље­во, 14. ок­то­бра 1914.

„Аустро­у­гар­ска је про­тив ма­ле Ср­би­је во­ди­ла пра­ви ис­тре­бљи­вач­ки рат. До­каз за то је све што сам ов­де ви­део: на­ре­ђе­ња за уби­ства ци­ви­ла, за па­ље­ње се­ла, екс­пло­зив­на зр­на, бом­бар­до­ва­ње отво­ре­них гра­до­ва као што су Бе­о­град и Ша­бац, га­ђа­ње ци­вил­ног ста­нов­ни­штва шрап­не­ли­ма итд. До­ка­зе о све­му ово­ме при­ку­пио сам у то­ку спро­во­ђе­ња ан­ке­те на са­мом те­ре­ну, при­ли­ком са­слу­ша­ња аустриј­ских рат­них за­ро­бље­ни­ка, као и на осно­ву ма­те­ри­јал­них до­ка­за и до­ку­ме­на­та ко­је сам код њих про­на­шао.”
До­слов­це пре­во­дим (до­ку­мент је на не­мач­ком је­зи­ку) нај­за­ни­мљи­ви­је одељ­ке. Књи­жи­ца има се­дам стра­на штам­па­ног тек­ста, са на­сло­вом: „К. и К. 9 Korp­kom­man­do. Ин­струк­ци­је у ве­зи са по­сту­па­њем пре­ма ста­нов­ни­штву у Ср­би­ји”. Ин­струк­ци­је по­чи­њу ова­ко:
„Рат нас во­ди у зе­мљу на­ста­ње­ну љу­ди­ма ко­ји су за­до­је­ни фа­на­тич­ном мр­жњом пре­ма на­ма, у зе­мљу у ко­јој се уби­ство сма­тра до­зво­ље­ним чак и у ви­шим дру­штве­ним сло­је­ви­ма, као што нам је по­ка­за­ла тра­ге­ди­ја у Са­ра­је­ву, и у ко­јој се оно сма­тра ју­на­штвом.
Пре­ма ова­квом ста­нов­ни­штву пот­пу­но је из­ли­шно по­ка­за­ти би­ло ка­кву пле­ме­ни­тост ср­ца и ху­ма­ност: то је чак и штет­но, јер би ова­кви об­зи­ри, ко­је је мо­гу­ће по­не­кад има­ти то­ком ра­та, ов­де до­ве­ли у опа­сност на­ше соп­стве­не тру­пе.
Сто­га из­да­јем на­ре­ђе­ње да се пре­ма сви­ма по­сту­па на нај­стро­жи и нај­гру­бљи на­чин и са мак­си­мал­ним опре­зом, до­кле год тра­ју вој­не опе­ра­ци­је.
Као пр­во, не до­зво­ља­вам да се за­ро­бља­ва­ју не­у­ни­фор­ми­са­на ли­ца ко­ја но­се оруж­је, би­ло да су у гру­пи или по­је­ди­нач­но. Они мо­ра­ју би­ти по сва­ку це­ну ли­кви­ди­ра­ни.
Ко год у ова­квим слу­ча­је­ви­ма по­ка­же са­ми­лост, би­ће нај­стро­же ка­жњен.
При­ли­ком про­ла­ска кроз се­ло: ако је по­треб­но да вој­ска са­мо про­ђе или да бр­зо де­лу­је, тре­ба бр­зо из­вр­ши­ти упад у се­ло, са ба­јо­не­ти­ма на пу­шка­ма, ко­је мо­ра­ју би­ти спрем­не за паљ­бу. У сва­ком слу­ча­ју, вој­ни­ци тре­ба од­мах да узму не­ко­ли­ко та­ла­ца да би се за­шти­ти­ли (све­ште­ни­ке, учи­те­ље, ви­ђе­не имућ­не љу­де итд.). Ка­да на­ста­ве пут кроз се­ло, вој­ни­ци тре­ба да их во­де са со­бом, ако је мо­гу­ће у ко­ло­ни, јед­ног по јед­ног, а ако у се­лу на вој­ску бу­де ис­па­љен ма­кар је­дан ме­так, тре­ба их без­у­слов­но ли­кви­ди­ра­ти.

Аустри­јан­ци у Ср­би­ји

Ва­ље­во, 5. но­вем­бра 1914.

„У се­ли­ма и ва­ро­ши­ца­ма кроз ко­је сам про­шао, Аустри­јан­ци су по­би­ли 1.148 ци­ви­ла. Њи­хо­ва те­ла су про­на­ђе­на и иден­ти­фи­ко­ва­на. С дру­ге стра­не, не­ста­ло је 2.280 ци­ви­ла. По­зна­ва­ју­ћи ’на­чин ра­да’ оку­па­то­ра, мо­же се прет­по­ста­ви­ти да је нај­ма­ње по­ло­ви­на не­ста­лих уби­је­на, чи­ме би се број уби­је­них по­пео на 2.400.
Али ако зна­мо да је је­дан део Ша­бач­ког окру­га и да­ље у ру­ка­ма Аустри­ја­на­ца, не­мо­гу­ће је утвр­ди­ти та­чан број мр­твих. Ако ово­ме до­да­те још и то да ни­сам на­бро­јао све пре­о­ста­ле оп­шти­не у ко­ји­ма је та­ко­ђе би­ло на­си­ља, за­јед­но ће­мо до­ћи до за­кључ­ка да је мо­ја ци­фра од 3.000 до 4.000 уби­је­них ци­ви­ла пот­пу­но осно­ва­на.
Уз­раст жр­та­ва ва­ри­ра из­ме­ђу два ме­се­ца и 92 го­ди­не ста­ро­сти. Ве­ћи­на их је би­ла ста­ра из­ме­ђу 4 и 65 го­ди­на, а нај­ве­ћи број пред­ста­вља­ју де­ча­ци од 10 до 18 го­ди­на. Ни де­ца мла­ђег уз­ра­ста ни­су би­ла по­ште­ђе­на. У гроб­ни­ца­ма сам про­на­шао те­ла де­це ко­ја ни­су има­ла ви­ше од 2–3 го­ди­не. Ме­ђу 1.148 ма­са­кри­ра­них, број же­на је ре­ла­тив­но ви­сок. На­и­ме, утвр­ди­ли смо иден­ти­тет 250 мр­твих жен­ских те­ла.
Мар­та Стој­ко­вић, удо­ви­ца, 40 го­ди­на, из Ли­по­ли­ста, пам­ти по­се­ту аустриј­ских вој­ни­ка ко­ји су укра­ли све што је мо­гло да се је­де. Али они су же­ле­ли још, а Мар­та ви­ше ни­шта ни­је има­ла. Да би се спа­си­ла од вој­ни­ка ко­ји су по­че­ли да јој пре­те, хте­ла је да по­бег­не са сво­јом де­цом код су­се­да. Ме­ђу­тим, вој­ни­ци су при­пу­ца­ли, уби­ли ње­ног си­на Ве­се­ли­на од 12 го­ди­на, а њу те­шко ра­ни­ли се­ки­ром у кук и ле­во сто­па­ло. Ве­се­ли­но­во те­ло је обе­ше­но на вра­ти­ма дво­ри­шта.
Ва­тра је та­ко­ђе ко­ри­шће­на за му­че­ње жр­та­ва штра­фек­спе­ди­ци­је (ка­зне­не екс­пе­ди­ци­је).
Ме­то­де ’ка­жња­ва­ња’ би­ле су и па­ље­ње ку­ћа и ам­ба­ра. Про­це­њу­јем да број за­па­ље­них ку­ћа, га­здин­ста­ва итд. у кра­је­ви­ма ко­је сам об­и­шао из­но­си нај­ма­ње 8.000.

Из­во­ди из но­вин­ских чла­на­ка про­фе­со­ра Рај­са об­ја­вље­них у „Ло­зан­ској га­зе­ти” (Ga­zet­te de La­u­san­ne) о зло­чи­ни­ма аустро­у­гар­ске вој­ске по­чи­ње­ним у Ср­би­ји 1914. го­ди­не и из књи­ге др Ар­чи­бал­да Рај­са Рат­ни из­ве­шта­ји из Ср­би­је и са Со­лун­ског фрон­та, нео­бја­вље­ни тек­сто­ви на срп­ском је­зи­ку, Бе­о­град 2014, стр. 18–19.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.