Разорна моћ заблуда

На ду­бљем ни­воу за­пра­во је све­јед­но ко­ји је по­је­ди­на­чан до­га­ђај до­вео до Ве­ли­ког ра­та ко­ји је уни­штио или осла­био све европ­ске ве­ли­ке си­ле. Пра­во пи­та­ње је ка­ко су во­ђе зе­ма­ља ко­је су се­бе сма­тра­ле све­ти­о­ни­ци­ма ци­ви­ли­за­ци­је, на­прет­ка, ко­ји су твр­ди­ли да им је циљ ста­бил­ност и мир у све­ту, гур­ну­ли цео свет а и сво­је зе­мље у са­мо­у­би­лач­ки по­ду­хват, нај­стра­шни­ји ко­ји је свет до та­да ви­део. Сви при­ка­зи ина­че про­бле­ма­тич­не књи­ге Кри­сто­фе­ра Клар­ка  Ме­се­ча­ри ци­ти­ра­ју њен ефект­ни за­вр­ше­так: Уче­сни­ци де­ша­ва­ња 1914. би­ли су ме­се­ча­ри, буд­ни, али не­ви­де­ћи, оп­сед­ну­ти сно­ви­ма, али сле­пи за сву ствар­ност ужа­са ко­ји су се спре­ма­ли да до­не­су на овај свет. Ра­то­ви се ни­ка­да не од­ви­ја­ју ка­ко су за­ми­шље­ни. Ра­то­ви су увек, ре­као је Лин­колн, за­па­њу­ју­ћи.

Да ства­ри бу­ду го­ре, у том од­луч­ном тре­нут­ку европ­ске исто­ри­је, ве­ли­ке си­ле во­де ма­ли љу­ди. Не­ма ви­ше Би­змар­ка, Ди­зра­е­ли­ја, Глед­сто­на... Би­змарк је на при­мер сма­трао да Не­мач­ка мо­ра да одр­жи мир у Евро­пи и да по­мир­љи­во­шћу спре­ча­ва „ко­шмар­ну ко­а­ли­ци­ју про­тив Не­мач­ке”. Укла­ња­њем Би­змар­ка, Не­мач­ку су пре­у­зе­ли ам­би­ци­о­зни љу­ди без до­вољ­но др­жав­нич­ког ис­ку­ства, али са ве­ли­ким им­пе­ри­јал­ним сно­ви­ма. Пред­во­ђе­ни су не­ста­бил­ним, по не­ким ми­шље­њи­ма лу­дим, кај­зе­ром Вил­хел­мом Дру­гим. Ру­си­ју пред­во­ди не мно­го спо­соб­ни­ји Кај­зе­ров ро­ђак, Ни­ко­лај Дру­ги, ко­ји је об­у­ста­вио ре­фор­ме Сто­ли­пи­на и Ви­теа, и окру­жио се де­сни­чар­ским екс­тре­ми­сти­ма. Ни дру­ге ве­ле­си­ле не­ма­ју на че­лу ве­ли­ке др­жав­ни­ке. У том сми­слу, Ср­би­ја је са Ба­јом Па­ши­ћем би­ла по­зи­ти­ван из­у­зе­так.

У сва­ком слу­ча­ју, но­ва не­мач­ка ели­та, ко­ју је нај­ве­ћи кри­ти­чар не­мач­ке по­ли­ти­ке тог вре­ме­на исто­ри­чар Фриц Фи­шер на­звао са­ве­зом ви­со­ких пе­ћи и ви­те­шког по­се­да, ус­пе­ла је да то­ли­ко упла­ши Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју да је ова зе­мља на­пу­сти­ла сво­ју „сјај­ну изо­ла­ци­ју”, са­вла­да­ла свој оп­се­сив­ни страх од Ру­си­је и при­шла ру­ско-фран­цу­ском са­ве­зу.
Аустро­у­гар­ска је да­ла свој пр­ви при­лог спи­ску са­мо­у­ни­шта­ва­ју­ћих за­блу­да ти­ме што је анек­ти­ра­ла Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну. Осим што је по­ве­ћа­ла број Ју­жних Сло­ве­на у сво­јој др­жа­ви, уз то и ве­о­ма не­за­до­вољ­них сво­јим по­ло­жа­јем, она је по­ни­зи­ла Ру­си­ју, ко­ја ни­је мо­гла да ис­тр­пи сле­де­ће та­кво по­ни­же­ње 1914. го­ди­не.

Све ве­ли­ке си­ле тог вре­ме­на су оп­сед­ну­те ути­ском. Ка­ко Ки­син­џер ка­же, све њих је об­у­зео па­ни­чан страх да би због по­мир­љи­вог ста­ва де­ло­ва­ле сла­бо и не­по­у­зда­но. Он­да би са­ве­зни­ци мо­гли да их на­пу­сте, па би оста­ли да се са­ми но­се са не­при­ја­тељ­ском ко­а­ли­ци­јом. Дру­гу не­во­љу је Ки­син­џер ви­део у сво­је­вр­сној игри бле­фи­ра­ња ко­ју су све си­ле та­да игра­ле. Ту игру Аме­ри­кан­ци зо­ву „пи­ли­ћи” и игра се та­ко што се два ауто­мо­би­ла за­ле­ћу је­дан у дру­ги, док се је­дан не упла­ши и не скре­не. Ова игра се од­ви­ја­ла не­ко­ли­ко пу­та пре Пр­вог свет­ског ра­та (Ма­ро­ко, Ли­би­ја, Пер­си­ја, Анек­си­ја БиХ, Бал­кан­ски ра­то­ви) и сва­ки пут је не­ко по­пу­стио. По­што је су­дар сва­ки пут из­бег­нут, игра­чи су за­бо­ра­ви­ли ко­ли­ко је ова игра опа­сна.

За­пра­во, сви су за­бо­ра­ви­ли ко­ли­ко је рат стра­шан. Са­мо су Бал­кан­ци ма­сов­но осе­ти­ли стра­хо­те мо­дер­ног ра­та. У Евро­пи, пи­ше Хоб­сба­ум, од 1871. го­ди­не ни­је би­ло ра­та у ко­ме је вој­ник не­ке за­пад­не си­ле пу­цао на вој­ни­ка дру­ге за­пад­не си­ле. Би­ло је ра­то­ва у ко­ло­ни­ја­ма, или на ју­гу ру­ске ца­ре­ви­не, али они су во­ђе­ни са не­јед­на­ким про­тив­ни­ци­ма, па су ско­ро увек би­ли три­јум­фал­не по­бе­де европ­ских си­ла. Та­ко је у би­ци код Ом­дур­ма­на у Су­да­ну по­ги­ну­ло 47 Бри­та­на­ца и 10.000 исла­ми­стич­ких бо­ра­ца на про­тив­нич­кој стра­ни.

По­бе­да Ја­па­на 1905. го­ди­не би­ла је пр­ва по­бе­да остат­ка све­та над Евро­пља­ни­ма. Ни­ко се у Евро­пи ни­је се­ћао стра­хо­та Крим­ског ра­та, а аме­рич­ки гра­ђан­ски рат у ко­ме су се по­ја­ви­ла не­ка мо­дер­на оруж­ја као ми­тра­љез, ни­је био до­вољ­но за­па­жен. Рат се не сма­тра стра­шним, део ства­ра­ла­ца га чак при­жељ­ку­је. Џорџ Бер­нард Шо пи­ше у јед­ном пи­сму 1902. го­ди­не: „Ни­је из­ве­сно да ће же­на из­гу­би­ти си­на ако оде на фронт; у ства­ри, руд­ни­ци и же­ле­знич­ке ра­ди­о­ни­це су опа­сни­ја ме­ста од вој­нич­ког ло­го­ра”. И за­и­ста, ви­ше је љу­ди ги­ну­ло у руд­ни­ци­ма не­го у ко­ло­ни­јал­ним ра­то­ви­ма, са из­у­зет­ком бур­ских ра­то­ва у Ју­жној Афри­ци. Ни­че пред­ви­ђа и по­здра­вља бу­ду­ћи рат у Во­љи за моћ,  рат ко­ји ће ре­ћи „да”  вар­ва­ри­ну и ди­вљој жи­во­ти­њи у на­ма.

Ма­ри­не­ти пи­ше 1909. го­ди­не да ће ита­ли­јан­ски фу­ту­ри­сти ве­ли­ча­ти рат, „ту је­ди­ну хи­ги­је­ну све­та... див­не иде­је за ко­је вре­ди умре­ти и пре­зир пре­ма же­на­ма”. Чак је и Шер­лок Холмс, у сво­јој по­след­њој аван­ту­ри („Ње­гов по­след­њи на­клон”), ре­као Вот­со­ну да ће олу­ја ко­ја се спре­ма раш­чи­сти­ти про­стор за чи­сти­ју, бо­љу, сна­жни­ју зе­мљу.

Сва­ко је имао сво­ја оче­ки­ва­ња од ра­та, а сва су би­ла за­блу­де. Нем­ци су оче­ки­ва­ли да се по­но­ви фран­цу­ско-пру­ски рат, што зна­чи да бр­зо за­у­зму Па­риз. Раз­ли­ка је би­ла у то­ме што би се у но­вом ра­ту од­мах окре­ну­ли на Ис­ток, и ко­ри­шће­њем над­моћ­не не­мач­ке же­ле­зни­це и рат­не тех­но­ло­ги­је по­ра­зи­ли Ру­си­ју, пре не­го што она стиг­не да рас­по­ре­ди сво­је огром­не, али тро­ме сна­ге. Фран­цу­зи су ве­ро­ва­ли, да ће уз по­моћ Бри­та­на­ца, из­бе­ћи 1870. Бри­тан­ци су ми­сли­ли да ће рат би­ти мо­дер­ни­зо­ва­на вер­зи­ја ра­та са На­по­ле­о­ном 1814. Аустро­у­гар­ска је сма­тра­ла да ће са шест кор­пу­са за че­ти­ри не­де­ље за­у­зе­ти це­лу Ср­би­ју. Сви су би­ли уве­ре­ни да ће се рат за­вр­ши­ти до Бо­жи­ћа.

Сва оче­ки­ва­ња су се по­ка­за­ла као за­блу­де. Бр­зо­мет­на ар­ти­ље­ри­ја и ми­тра­ље­зи су уби­ја­ли на де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди по да­ну по­је­ди­нач­не бит­ке. Европ­ске си­ле су их ви­де­ле у деј­ству по Афри­кан­ци­ма и Ази­ја­ти­ма, али су пре­ви­де­ли ка­ко из­гле­да ка­да и не­при­ја­тељ рас­по­ла­же истим та­квим уби­лач­ким ма­ши­на­ма. Огром­не фло­те гра­ђе­не за еп­ске бит­ке на мо­ру би­ле су бло­ки­ра­не ми­на­ма, тор­пе­ди­ма и под­мор­ни­ца­ма. Тре­ба­ло је да пад­ну сто­ти­не хи­ља­да вој­ни­ка да се на­пу­сти ста­рин­ски на­чин ју­ри­ша­ња у ус­прав­ном хо­ду и у уре­ђе­ним ре­до­ви­ма. До­бра илу­стра­ци­ја ка­ко бе­сми­сле­но из­гле­да ста­рин­ски ју­риш у но­вом ра­ту је крај фил­ма Га­ли­по­ље.  Из­гле­да да су срп­ски вој­ни­ци пре дру­гих на­у­чи­ли тех­ни­ку кре­та­ња у сит­ним ско­ко­ви­ма и за­ле­га­ња, при­ме­ре­ну ми­тра­ље­ској бор­би.

Ср­би су би­ли ме­ђу рет­ким на­ро­ди­ма ко­ји су до­че­ка­ли рат без оду­ше­вље­ња. Еуфо­ри­ја је за­хва­ти­ла и оне ко­ји би мо­ра­ли да бу­ду про­тив ра­та. Чак је и огром­на не­мач­ка со­ци­јал­де­мо­кра­ти­ја под­ле­гла шо­ви­ни­стич­ком рас­по­ло­же­њу, за раз­ли­ку од срп­ских со­ци­ја­ли­ста. Уоста­лом, не­ма срп­ског по­ли­ти­ча­ра ко­ји је за рат у ле­то 1914. Про­тив­но пред­ра­су­да­ма, Ср­би­ја је би­ла оаза ра­ци­о­нал­но­сти и опре­за у рат­ном хи­сте­ри­јом за­хва­ће­ној Евро­пи.