Рођендан патријарха Павла

Када је чувени бечки кардинал Франц Кениг, зачетник бољег упознавања и зближавања хришћанског Истока и Запада, два „плућна крила” уморне Европе, поштовалац српског православља, имао 95. животни јубилеј (2005) посвећени су његовом делу многи чланци. Далеко им је било, рекли су аутори текстова, уз то и неизвесно, да се за то сачека стоти рођендан. У кардиналовом случају није га ни било. И у другим случајевима су деведесетпетогодишњице сматране погодним поводом да се „слављенику” посвети посебна пажња.

Патријарх Павлеживи кроз готово једновековну историју. Рођен је пре равно 95 година као поданик аустроугарске дунавске монархије, школовао се у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потом Југославији, искушеништво водио у Недићевој Србији, замонашен и завладичен (1957) у време Тита, првојерарховао од 1990. за време Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића... Земља у којој живи променила је десетак имена. Његов живот је огледало једновековног пута пуног успона и падова једног народа, слика цркве која се на свој начин уклапала у та бурна збивања.

Са његовим избором за патријарха 1990. нико није рачунао, ни он сам није на то помишљао. Сматрало се да ће се бирати између двојице „јаких” кандидата, епископа Саве и Стефана, у чемусе у бројним гласањима није успело. Прихватио је дужност, сматрајући да „вољу Божју” не сме да одбије.

Павле није због ратних околности успео да посети све православне цркве, као што је уобичајено за нове поглаваре. Трудио се да Срби у Америци успоставе црквено јединство и превазиђу раскол. У светском православљу, али и код других конфесија и вера, ужива изузетно поштовање. Најстарији је међу четрнаесторицом поглавара. Према другим хришћанима је био отворен, сусретао је великодостојнике разних цркава и примао их при посети српској престоници. Фундаменталистима, антиекуменски оријентисанима, то није било по вољи. Није се испунио ни њихов захтев да СПЦ напусти Светски савет цркава. Страни политичарикоји су долазили у Београд желели су да чују процену стања на Балкану и од српског патријарха. Он је на њих остављао утисак духовника, аскете, брижног оца, можда и некога ко није упознат са свим детаљима, који на конкретна питања одговара библијским цитатима, желећи свимадобро, мир и разумевање. Нетолерантност према другима, посебно околним народима, или према друговернима, нико није могао да констатује.

Усабраћуепископеимао је поверење, мада су неки то схватили као могућност (пре)наглашавања сопственог деловања које је водило слабљењу јединства Цркве. Разлике у оквирима Цркве су се у његово време о неким питањима знатно продубиле, чему он није допринео. Патријарх, као човек дијалога, када је износио мишљење није га наметао, слушајући пажљиво саговорника.

Жељи да се повуче није се удовољило, речено је да је замољен да остане и даље поглавар, иако се знало да не може да води Цркву нити да служи. Мањи део епископата желео је новог првојерарха, други су инсистирали да формално остане на трону, мада је током историје СПЦ и православља уопште повлачења увек било. Ниједан од могућих кандидата није у том тренутку био толико за све прихватљив да би избор био једноставан, као што је био случај са патријархом Кирилом у Москви. У околностима када су у епископату до изражаја дошле дубоке разлике, чак и полемике, останак Павла било је решење које је довело до смиривања страсти. Иако немоћан и стар, симболизује јединство цркве, што верници –али и неверујући –цене. Цркви неће бити лако да нађе визионара за наступајуће време.

Бити рођен на трагични празник Усековања, погубљења светог Јована Крститеља, дан најстрожег поста, позив је за хришћанина да води живот у скромности, одмерености и молитви.

Тога се држи патријарх Павле током девет и по деценија.

Живица Туцић