Усвајањем измене Закона о здравственој заштити, који је ступио на снагу 1. јануара, створени су услови за унапређење прописа који се односе на здравствену заштиту млађих од 18 година.

Тако дете које је навршило 15 година и које је способно за расуђивање и самостално доношење одлука има право да на свој захтев погледа медицинску документацију која се односи на његово здравствено стање, али и право на поверљивост тих података.

Приватност и поверљивост може и мора бити нарушена једино ако је адолесценту живот угрожен или ако је одлучивање детета противно његовом најбољем интересу, када је родитељски пристанак неопходан, независно од природе болести.

О овој теми која је изазвала велике полемике у јавности мишљења су суочиле прим. др Елизабет Пауновић, државни секретар Министарства здравља, и прим. др Невенка Димитријевић, из Друштва лекара и фармацеута Србије и пи-ар Секције опште медицине Српског лекарског друштва.

Политика: Због чега је донет овај закон и да ли смо ми као друштво сазрели за усвајање оваквог прописа?

Пауновић: Овде је реч о усвајању целог низа закона о здравственој заштити и осигурању. Већина прописа има за циљ повећање права пацијената и усклађивање тих права са општим критеријумима која важе за људска права и која су дефинисана Повељом УН о правима детета, које је наша земља потписала и ратификовала. Закон је усклађен са искуствима других земаља и Европском повељом о правима пацијената. Циљ је повећање стандарда у правима пацијената са аспекта људских права, а у систему коришћења здравствене заштите.

Политика: Дакле, Министарство здравља је желело да донесе закон како би се ускладио с прописима ЕУ?

Пауновић: Јесте, али и са златним стандардом људских права и права пацијената који су данас општеприхваћени међународним правом.

Димитријевић: Ја постављам ствари обрнуто. Занима ме каква је обавеза родитеља према детету. Тачно је да Закон о раду даје право детету да ради од 15. године, али то може само уз сагласност родитеља и то је наглашено у Закону. Све остало што дете може да уради с 15 година такође зависи од пристанка родитеља. Рецимо, детету је дозвола потребна и да се уда или ожени, да се подвргне различитим здравственим процедурама... Похвално је то да дете треба да се укључи у процес лечења и да буде свесно шта треба да се примени од дијагностичких процедура, јер деца с 15 година могу да буду зрела и да показују врло висок степен разумевања за оно што треба да ураде. Али, мислим да је претерано потенцирање сегмента да дете има право на увид у свој здравствени картон.

Политика: Да ли је Министарство здравља приликом израде прописа могло да узме у обзир наше услове живота, као и да смо по менталитету склони да о деци бринемо дуже него што то раде људи у Америци и Западној Европи?

Пауновић: Свака земља прилагођава прописе важећим законским актима. Руководило нас је то што у бројним државама закон о раду предвиђа да деца већ с 15 година могу да заснују радни однос. Лекари гледају да ли неко дете може да обавља одређени посао, да ли та одговорност превелика за дете, да ли ће му одређено радно место штетити... За све је оквир 15 година, па смо се зато одлучили да и у овом пропису не буде одступања од тог узраста.

Димитријевић: У Закону пише да дете може да забрани родитељима и старатељима да имају увид у његово здравствено стање, осим у условима када се то коси са интересима детета. Није прецизирано ко то одлучује који су то интереси детета и у којим ситуацијама могу да се прекораче овлашћења. Увид у картон је исто што и давање обавештења родитељима од стране лекара.

Политика: Да ли мислите да су деца од 15 година довољно сазрела да имају права на приватност кад је њихово здравље у питању? Познато је да сваки шести тинејџер у Србији пуши, да се сваки други бар једном напио, да је 15 одсто њих пробало неку дрогу, а да свака 10. девојчица између 13. и 15. године мисли да прекид трудноће представља метод контрацепције.

Димитријевић: Не мислим да су сва деца зрела. У том узрасту деца се доста разликују и могу да покажу изразиту незрелост. Подаци који су наведени утврђени су и у пракси. То је узнемиравајуће. И поред тога што покушавамо да им организујемо саветовалишта за младе и да им дајемо информације, чињеница је да немамо добру сарадњу с просветом. Није довољно само промовисати закон. Потребно је много знања, искуства и едукације да би се радило с том врстом популације.

Пауновић: Не бих зрелост деце повезивала с тим подацима, који су заиста узнемирујући. Ако свако шесто дете пуши, треба знати да и сваки трећи одрасли грађанин конзумира цигарете. То су родитељи те деце. Питање је да ли су незрели или је нешто друго у питању. Мислим да је ту реч о недостатку здравствене културе.

Политика: Које су то ситуације када дете само може да процени шта је у његовом интересу да уради?

Пауновић: У Закону је лекару остављено да уради оно што је у најбољем интересу детета. Навешћу вам пример из своје праксе. Имала сам случај да је отац тукао дете тупом страном сатаре. При том, тај отац је био запослен, имао је стан, високу плату, а понашао се тако да је то што је он радио кажњиво. Када видите да је дете злостављано, нема дилеме да ли ћете звати родитеља или надлежне службе.

Политика: Да ли ће лекари моћи да зову родитеље ако виде да дете пуши, да се малолетница спрема на абортус или да девојчица или дечак траже упут за психијатра јер су утврдили да су ХИВ позитивни?

Пауновић: Када говоримо о болестима зависности, не може се причати о увиду у картон, јер се лечење тих болести обавља укључивањем породице. Битна је процена лекара за свако здравствено стање детета. Лекар може да каже да је за неки проблем пожељно да адолесцент дође с мајком.

Димитријевић: Родитељ треба детету да буде најближи сарадник. Ако су функционални односи у породици, ова правила воде ка отуђењу породице. Што се тиче абортуса, зна се да без потписа родитеља не може да се обави прекид трудноће у том узрасту. Родитељи имају све мање времена да се баве децом, па их све више препуштају држави и законским регулативама. А ми доктори смо ту да дамо процену њиховог стања, да утичемо на спречавање оног што може да буде последица, јер када дође до компликација – за све нас је касно. Мислим да родитељу треба сигнализирати када се примети најмањи могући поремећај у понашању детета.

Политика: Шта ће се догодити ако дете само инсистира да оде код психијатра, добије лекове против депресије, па замоли лекара да о томе не говори родитељима, а онда се догоди нежељени догађај –самоубиство. Ко ће бити одговоран? Или, ако дође до компликација код абортуса?

Пауновић: Постоји одговорност лекара за сваку одлуку коју је донео, а која није била у најбољем интересу пацијента.

Димитријевић: Сада осећамо повећану одговорност. Нама су највећи проблем деца која су почела да узимају дрогу. Родитељи врло дуго остају у незнању. Када сазнају – то је за њих шок. Знам родитеље који су продали цело своје имање да би дете спасли од дроге. Замишљам ситуацију да дете каже: „Немојте рећи мојој мајци”, а сви знамо како то може да се заврши.

Пауновић: Дете има право на поверљивост, али када лекар види да оно узима дрогу, мора детету да каже да то доводи до озбиљних оштећења здравља, да мора да се лечи и да у том процесу морају да учествују и родитељи.

Политика: Али, ако дете каже педијатру: „Ја сам пробао дрогу, али је више не користим”, онда педијатар може да процени да не треба да каже родитељу?

Пауновић: Одлука о томе је на педијатру. Да процени да ли може да верује детету и да одлучи како ће радити с дететом. Не верујем да на основу једног виђења и признања може да донесе одлуку, него би свакако морао то да прати даље.

Политика: Очигледно ће прикривања од родитеља бити управо с најосетљивијим здравственим проблемима јер ниједно дете неће тражити увид у картон због грипа или бронхитиса.

Пауновић: Ми се нисмо бавили дијагнозама, али је то јавност издвојила у први план.

Политика: Једни сматрају да ће нови прописи довести до злоупотреба и до угрожавања здравља деце, док други тврде да укључивање младих има позитиван утицај на њихово здравље, одговорност и решавање проблема у ширем аспекту. Какав је ваш коначан став о томе?

Пауновић: Ми смо као предлагачи Закона били дубоко уверени да је право заштите поверљивости код деце позитивна ствар, а Народна скупштина је то усвојила. У сарадњи с родитељима, лекарима, али и целим друштвом, овде може да се направи позитиван помак, у смислу веће одговорности и сазревања деце.

Димитријевић: Сада би, кроз праксу, требало што пре детаљније дати појашњења која су права родитеља у целој овој причи и колике су обавезе лекара. Оно што недостаје је закон о заштити права лекара.

Данијела Давидов-Кесар
Оливера Поповић