Meni

Друштво

Секси филм у возу за Бар

На једној нози у препуним, задимљеним вагонима путовали су људи уз песму и љутњу, за васкршње празнике, ка југу

(Новица Коцић)

– Брзи воз за Бар постављен је на колосеку шест, полази у 22 сата и 10 минута. Путницима и возном особљу желимо срећан пут – чула се спикерка преко разгласа у среду, 23. априла 2008, уочи васкршњих празника. На шалтеру за продају карата на Железничкој станици није било гужве. Али, ни резервација за седиште није било, као ни слободних кушет или спаваћих кола. Љубазна жена рече да карата за стајање има колико хоћу!

Ући у тај воз десетак минута пре поласка био је подвиг. Ништа неуобичајено, рекли би старији препричавајући исте слике из првих послератних година средине прошлог века. Млађи то пореде с пакистанско-индијским возовима. Људи седе или стоје тик уз врата па неће ни да их отворе. Кажу, нема места за иглу.

Ипак, вукљајући некакву торбетину, ушао сам, после преклињања да идем на сахрану, у вагон. Први купе са леве стране обасјан. Седи средовечни, подебљи, ћелави човек. Сам. Ноге опружио преко суседног седишта. На средини онај војнички сандук с пивом и соковима, не већи. Изнад свих шест седишта места за пртљаг – без куфера и торби. На вратима, швракописом исписано и подвучено: biffe. Љубазна молба домаћину да бар торбе одложимо одбијена је бездушно са три речи: „Не занима ме”.

И тако целе ноћи. Без завесе и срама, под жарком сијалицом, уживало је биће задужено за бифе.

У следећем купеу, стојим испред врата у коме седи шесторо младих. Студентска екипа. Угасише светло, наместише лаптоп и поче биоскоп. На програму секси или порно филм, свеједно. Настаде жамор у никотински задимљеном ходнику. Врата купеа се повијају. Осећам лактове у ребрима.

– Људи, шта вам је – вичем! Не обазире се нико. Ћуте. Удубили се и гледају. Моја невоља с кичмом је иста колико и њихова, што би мени било лакше.

– То је, куме, да ти боље прође време – смејуљи се и шапатом теши ме тамнопута жена поред.

Лево од мене, на неколико корака, колико поглед допире, девојка плаве косе расправља се с момком. У муклој тишини крцатог барског воза ћаскају на – енглеском. Занели се и дискутују нешто. Потрајало би то кад, одједном, проломи се ходником: „Зено, оћемо ли једну на српском”. „Оћемо, нег’ шта ћемо”, чу се громки одговор. И поче – песма. „Погледај де, мала моја, мала моја, мала моја, са прозора је ли зора…” Прихватише песму још неки. Као у војсци, после повратка с вежбе или логоровања, од муке, стоструке. Нађе се ту и флаша ракије. Да кружи, па ко дохвати.

Заврши се филм, путници попадаше по поду. Како је ко и колико могао. Преплићу се ноге, не зна се чија је која. Није важно, и тако је лакше него стајање на једној нози. Пролазак до нужника апсолутно немогућ. Чак ни кондуктерима свиклим на овакве кркљанце. Окомио се народ на њих. Пита их свашта, понеко и опсује. Они ћуте, као заливени. Освајају територију, сантиметар по сантиметар. Карте лете преко глава, батеријска лампа је од слабе помоћи.

Од Прибоја, после шест сати пакла, настаје извесно олакшање. Вагон је напустило 14 путника, нека породица у црнини. И ту почиње дијалог с домаћином бифеа.

– Пошто ти је кафа, дебељко? – провоцира омладинац наспаваног шефа бифеа.

– За тебе 80 динара – одговара он.

– А од чега је правиш, живота ти? – наставља младић.

Уместо њега чује се глас из публике: „Од дијаманата, наравно”.

Упорни момак наставља: – Пошто је пиво?

– Само 120 динара – уследио је одговор.

– Аууух – слеже се уздах, уз додатак: – Па ти као да си у Кнез-Михаиловој или на Менхетну. Требало је тебе ноћас кроз прозор. Али ниси ти крив. Пропала држава овде се најбоље види. Све нам је тако… – следила је дубока политичко-економска анализа наше стварности.

Почеше и мобилни телефони да зврче. На македонском, девојка објашњава саговорнику: „Још не стигофме, дека ке бијде”…

На граници код Пријепоља, получасовно чекање прегледа личних карата. Кратка вожња до Бијелог Поља па опет получасовни преглед истих докумената. Рекло би се реда ради.

У Подгорицу стижемо каснећи два и по сата.

– Добро дошао, у реду је – рекоше ми рођаци – деси се кашњење и до 12 часова. И ником ништа.

Повратак истог дана, у четвртак 24. априла. Воз из Подгорице креће у 21 сат и 10 минута. На перону, око 21 час, море људи.

– Шта се сада догађа? – питам упућене. Ако су студенти отишли из Београда, ко сада хрли ка њему?

– Гастарбајтери – стиже одговор.

– Какви гастарбајтери, који су па сад ти људи?

– Ти не знаш. У Будви, Бечићима и Подгорици ради хиљаде и хиљаде душа. Највише из Македоније, Србије и Босне. Него, хајдемо унутра, објаснићу ти – каже саговорник.

– Како? – питам.

– Како знаш и умеш. Ако успеш – одговара он.

Угурали смо се, на једвите јаде. Чак стигли да седнемо и разменимо мисли. У тишини за разлику од ходника где, опет, ни за иглу није било места. Укратко. Сазнајем да је цена рада грађевинског радника у бившој југословенској републици 1,80 евра по сату. Зида се много, на сваком кораку. Црнотраваца нема за лек. Али, ту је, тврде, десетак хиљада Македонаца. И оних из Ваљева, Лознице, градића око Дрине. Моји саговорници су зидари, мајстори из Ресника и Зрењанина, дошавши из Славоније, весели Шумадинац из Тополе. У једном су били сагласни: не дај боже да неки земљотрес опали по овим просторима, толико је неквалитетна градња, много тога би се претворило у прах и пепео. Али, кажу, они испуњавају жеље послодаваца. А они, опет, гледају свој интерес. Да уштеде на свему, па и на материјалу.

Рекао сам сапутницима лаку ноћ и пре сна, сетио се луксузног воза „Авала” из „Железница Србије” где путници до седишта стижу газећи црвени тепих, стјуардесе доносе кафу и освежење. Без гужве и драме. Значи, може и тако.

Али, тај воз путује за Европу, а не на југ.

---------------------------------------------------------------

Објашњење из „Железница Србије”

Љиљана Рајковић, помоћник директора за комерцијалне послове у „Железницама Србије”, вели да је гужва 23. априла била непланирана. Каже да су српске железнице увеле ванредни воз у четвртак 24. априла ка Подгорици и да су све карте продате. То што у Црној Гори није било ванредног воза ка Београду истог датума ствар је њихове железнице. По свему судећи ни они нису планирали гужве дан-два уочи Васкрса. А народ нека се вози ако хоће. Нико га не тера.

Драган Влаховић
објављено: 03/05/2008.

Последњи коментари

Schnella Ukl | 04/05/2008 14:09

Da li znate, da na godisnjem nivou svi vozovi u Srbiji kasne 3 (TRI) godine!?
A Japanac se obesio za 40 sekundi godisnjeg kasnjenja u svojoj zemlji...

SASA  | 04/05/2008 22:33

Putovanje vozom na navedenoj relaciji zadnjih 15-ak godina je ravno uzasu,ali ne treba zaboraviti da ni u najteze vrijeme sankcija i izolacije navedeni vozovi nisu izostajali,cini mi se,ni jedan dan(cak i u vrijeme bombardovanja,saobracali su dokle se fizicki moglo).

doni  | 18/11/2008 12:19

na sve i svasta moze da se naidje......bitno je da ima vozova koji saobracaju i da se mi prebacimo do zeljene destinacije.Nekad je putovanje i prijatno,doduse ne i za vreme praznika...ali sta da se radi ponekad nemamo neki pametniji ili prijatniji izbor!!!

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније