Сенида, Ружица и Мила – једна судбина, три имена

Сенида Бећировић (1991) која је одрасла у Београду као Мила Јанковић, прошле године преко Црвеног крста успела је да утврди свој прави идентитет и пронађе оца Мухамеда који је данас гастарбајтер у Немачкој. Она је 1992. године као беба пронађена на линији сукоба у источној Босни и збринута, да би је нешто касније усвојила породица Јанковић из Београда. У нашој редакцији јуче се срела са Радованом Ковачевићем, пензионисаним новинаром „Политике”, који је први написао текст о беби спасеној из ратног пакла.

Толико година после југословенских ратова, и ерупције свих наших проклетстава, ево стварно добре вести – једна девојка је коначно сазнала своје прво име – Сенида. Сазнала је и за своју породицу, за новинара који је о томе писао и позвао добре људе у помоћ. Такав исход није само олакшање, већ ратосиљање од једне море, равноличној срећи. Ваљда је то и доказ да корени зла ипак нису бесконачни…

Ратном извештачу, а тај посао сам радио,био је довољан само један долазак у Власеницу – у то време тешко се примећивала лепота урбаног људског станишта – била је то обогаљена варошица, пуна неизвесности на сваком кораку. Канонада тешке артиљерије одјекивала је из неколико праваца, Срби и Бошњаци су се и овде ухватили за вратове, и свако разуман одлазио је на пут, или излазио на улицу, само ако мора... Укратко, дошљаку или намернику надомак Романије довољан је био и трен такве атмосфере па да схвати у шта је упао. Тешку тишину, осим одјека са бојишта, прекидала је само јединица војне полиције с песмом као у холивудским филмовима по такту трчања: „У борбу не идем сам и увек сам насмијан…”

Новинару брзо досаде генерали и њихови штабови, нарочито ишчекивање на информацију; мора да истражује јер му се ништа не нуди на тањиру. Мора да прича и са људима који би радије да закамене, и са наметљивцима који би да протуре неко своје виђење, да наметну лаж…Из те плеве која се развејава, појавио се зрачак наде – биће људске приче – нешто се назрело о детету, бебици која је спасена из пожара негде тамо иза десетак брда и речица где се успоставља фронт…

Где је она? Нико није знао поуздано... Срећом, у корпусном прес центру било је неколико добрих људи који су, још у миру, упознали сваку стопу источне Босне. И сами су били професионално оријентисани на то да чују шта се по Власеници збива. Тако се уз помоћ новинара Вука Ковачевића, врсног професионалца, доспева до госпође Здравке Елез и до девојчице коју смо тражили.

Бака објашњава да јој је поверено да чува малену – схватила је то као људску обавезу и она би је, и да није рат, испуњавала како зна. Стан јој је мали, врло скромно намештен; али као да је сав обасјан неком окрепљујућом светлошћу! Овде се већ не чују топови, или се само тако чини – дечја невиност је и од њих гласнија. Девојчица се брзо навикла на непознате госте, играла се око стола, трчкарала. пењала се баки на крило, одатле на сто. Бака је грлила: „Живот ми је разблажила, сунце жарено!”

Девојчица с локницама је у једноставној али врло уредној хаљиници; била је здрава и румена – као да се храни и негује у богатијој фамилији. Привремено је добила име Ружица и,заиста, у том тренутку се учинило да јој то име најбоље пристаје.

–У ствари, нико не зна ко је, ни чија је – тумачила нам је бака Здравка.– Тамо, у Мемићима, одакле је, измешани су Срби и муслимани, а и католика има. Војске су се судариле због нечег, куће су плануле. Као и увек у таквом паклу стари и нејач највише страдају… Ипак, неко је у том хаосу у брзини бацио поглед на ово дете: једини живот поред гомиле погинулих. Сажалио се сурови војник, показао да има срца. Тако су ми је донели као живи замотуљак, у некаквим својим бундама. А затим су – тако је то ваљда морало – наставили својим путем. Чини се да су умирили своју савест – начинили су добро дело…

Упамтила је имена тих доносилаца: сестра и брат Драгана и Зоран Бобар, онда Мишо Ступар и Мишо Пелемиш… Сви их знају у Власеници – ратници, специјалци, овим поступком доказали су да имају душу: „Сама си бако, требаће ти друштво. У другим кућама су веће невоље – причувај ово створењце док се ствари не смире, севап је. Можда се неко од преживеле родбине јави…”

Онда су војници нестали ко зна где, ко зна како. Бака Здравка је чула да су неки од њих чак у Аустралији.

Покушај шире реконструкције, по речима баке Здравке, био је следећи: Село Мемићи је, са неколико заселака, на јужним падинама Мајевице, било је то деценијама аркадијска питомина – све саздано од трпељивости и осмеха, од узајамних позива на кафенисање, на славе и Рамазан… Тако је било све док у људе није ушло зло па су повадили оружје, како што се то већ ради – по Андрићу – у босанском караказану, и широм Балкана…

Зар је ова девојчица, која се држала за баку као једини тренутни ослонац, била крива за ратну хистерију одраслих? У њеним папирима, који су сачињени у неком матичном уреду дали су јој привремену, најнужнију идентификацију; записано је место и година рођења 1991, али без датума. Рубрика за име родитеља остала је празна.

Бака Здравка нам је причала како се девојчица у почетку грчила у сну и врискала, бранећи се од неке немани. Бака би прискакала да одагна зле силе. После се Ружица смирила – младој души се само заборав нуди као лек. После неколико месеци је почела да чаврља „као млинарица”, како нам је причала старица.

Долазиле су комшије да помогну – нека жена донесе уштипке, јаја, когод флашу млека, ређе играчку; и сви јој кажу – за унуку! Јер госпођа Здравка је имала неку пензијицу коју је инфлација „дигла” до скаредних милионских висина, и тешко се преживљавало.

– Камо лепе среће кад бих могла да је чувам док поодрасте. Али, тешко да ће бити тако. Не плашим се смрти, него да ми Ружица – кад ме у сну прекине, или кад ме баци у кревет – не остане опет без иког свог. Шта би јадно дете…!

Тако је бака помишљалашта најбоље да учини за будућност детета, док јој се родитељи не нађу. Није хтела да је да у дом, већ да је нека породица усвоји.

                                               *  *  *

У „Политици” је била објављена репортажа и број телефона баке Здравке, да се јаве добри људи. Је ли то било довољно?

Најтеже је кад видиш драму, разумеш све о злочину и жртви, а немаш начина да нешто више учиниш… Исто је мислила и моја колегиница Стана Ристић; и она је топло писала о Ружици – Мили – Сениди, и о људима код којих је, после Власенице, наставила да живи у Београду. Стављање тачке на још једну од многих ратних судбина могуће је ако такав чин разумемо као опомену и наду.