Након једне од милион супружничких „свађа” Катарина В. (30) довезена је у Ургентни центар са неколико убодних рана, девет прелома костију и изгубљене три литре крви. Насиље њеног супруга квалификовано је као „убиство у покушају”, а судија која јој је била додељена у овом предмету саветовала јој је да се од даљег насиља склони у „Сигурну женску кућу”. Испијеног лица и тела унакаженог од убодних рана, за које сказаљка на ваги тврди да има само 40 килограма, Катарина каже да је у њој остало снаге само за још један судски процес – добијање старатељства над две девојчице са којима сада живи у овом сигурном уточишту.  

Њену „сустанарку Гордану (41) у  „Сигурну женску кућу”  пре годину дана тешко испребијану довео је њен отац. Гордана каже да је то њена трећа животна адреса – након избеглиштва из родног Гњилана, она је низ година живела у избегличком кампу у Смедереву, у коме је трпела најсуровије облике насиља од стране мужа – ратнога ветерана који је своје трауматичне успомене покушавао да утопи у алкохолном виру. У насиљу њеног супруга је, како каже Гордана, учествовала цела његова породица, а када је на њу насрнула и њена свекрва, Гордана је схватила да јој је живот угрожен. У кампу је оставила две девојчице за чије старатељство тек креће у борбу.    

Катарина и Гордана су две од 22 станарке „Сигурне женске куће” у Београду, која је саграђена као уточиште жена убијеног тела и духа које су преживеле најдрастичније облике насиља, за чије животе су се неретко борили лекари и које су биле свесне да би повратак у топло породично гнездо значио – сигурну смрт. Иако је „Сигурна женска кућа” замишљена као привремена животна адреса жена које траже склониште од насиља, неке од њених „станарки” у кући живе од њеног оснивања, јер немају од чега да хране себе и своју децу, а када илуструје распрострањеност породичног насиља, координаторка Саветовалишта против насиља у породици и „Сигурне женске куће” Весна Станојевић истиче да је од њеног оснивања у новембру 2008. године до данас кроз њу прошло 1.059 жена и деце.

– У овом моменту у „Сигурној женској кући” налазе се 22 жене и 30 деце – неке су овде годину и по дана, а неке само неколико месеци, иако у кући у просеку проведу између три и пет месеци. Наше штићенице су углавном младе жене, на прагу треће деценије, које су неколико година живеле у тамном вилајету насиља и рађале децу са идејом да „спасу” брак или да промене агресивног супружника. Највећи број жена биле су економске „ропкиње” агресивних бракова и савета „покупљених” из примарне породице типа „срамота је развести се”, „задатак жене је да чува брак”, „и ја сам трпела агресију да бих тебе извела на прави пут”. Уз то, оне су најчешће и нискоквалификована радна снага, што додатно отежава њихово животно осамостаљење – објашњава Весна Станојевић.

Наша саговорница истиче да ниједна жена није отишла из „Сигурне женске куће” а да претходно није запослена.

– Ми им помажемо у запошљавању у оквиру њихових квалификација – имамо сарадњу са народним универзитетима који нам помажу у њиховој преквалификацију и мрежу приватника који запошљавају ове жене. Другим речима, оне не напуштају „Сигурну женску кућу” док не приме другу или трећу плату, односно ако их не прихвати породица порекла. Нажалост, плата коју они добијају најчешће није довољна за живот – и износи око 20.000 динара, а за тај новац оне могу да изнајме једну собицу у неком насељу на периферији града и једва прехране себе и децу. Због свега тога, један број њих се нажалост враћа насилнику, а наше искуство говори да насиље постаје још драстичније након повратка жене у дом. Тако је, примера ради, једна наша штићеница на саму Нову годину изашла из „Сигурне женске куће” и вратила се насилнику, а два дана касније комшије су нас обавестиле да ју је он брутално претукао – прича Весна Станојевић.

Свака жртва насиља у сигурној женској кући има своју приватност у виду сопствене собе која је опремљена неопходним намештајем – креветом на спрат и орманом у коме се неретко налази само она гардероба коју је успела да изнесе из куће. Купатила су заједничка, а све станарке ове куће са својим малишанима ручају у заједничкој трпезарији и време проводе у дневном боравку, библиотеци или у разговору са психологом. Весна Станојевић истиче да жене имају недељни распоред по коме кувају, пеглају и чисте заједничке просторије, а постоји и кућни ред кога морају да се придржавају све укућанке. Због озбиљности ситуације у којој се ове жене налазе, „Сигурна женска кућа” има приватно обезбеђење и видео-надзор 24 часа дневно. 

Иако је за свакодневну исхрану жена и њихове деце дневно потребно најмање десет килограма хлеба, меса, воћа и поврћа, Весна Станојевић истиче да кућа нема сталних донатора намирница и да им Министарство за рад и социјалну политику, Дирекција за робне резерве и Скупштина града повремено донирају животне намирнице, а највећи појединачни донатори хране су „Соко Штарк”, „Моцарт кладионице” и „Јапан табак интернешенел”. Наша саговорница примећује да би доследним спровођењем Закона о одузимању имовине стечене кривичним делом, продајом само једног заплењеног џипа могла да се обезбеди једногодишња исхрана штићеница „Сигурне женске куће”. 

Катарина Ђорђевић

----------------------------------------------------------

Министарство се не изјашњава о финансијској подршци

Весна Станојевић каже да је пре годину и по дана упућена иницијатива Министарству за рад и социјалну политику да се женама које напуштају „Сигурну женску кућу” пружи финансијска подршка – идентична оној коју хранитељи добијају за одгајање малишана. До данас није стигао никакав одговор из овог министарства.  

-----------------------------------------------------------

Жене у „Сигурној”, насилници у својој кући

А на питање да ли је доношење новог породичног закона, по коме је суд дужан да насилника исели из куће, донело неке промене у правној заштити жртава насиља, Весна Станојевић каже да се у пракси најчешће дешава да жене заврше у „Сигурној”, а насилници остану у властитој кући. Тек свака шеста жена поднесе захтев за исељење насилника, а само у два од педесет покренутих случајева насилник је исељен из стана, истиче Весна Станојевић.