Orahovac – Oštećenom kaldrmom, uskim orijentalnim ulicama, iz polumraka starinskih kuća, od kojih neke liče na mediteranske vile, a druge na metohijske kule za stanovanje i odbranu, silazili su na centralni gradski trg gotovo svi stanovnici Orahovca. Na njega su od 1999. godine dolazili da čuju uglavnom loše vesti, da po hiljaditi put rasprave „šta će biti s nama, ko je stradao, koga su oteli, ko se odselio, šta je rekao lokalni komandant Kfora, stižu li humanitarna pomoć i ogrev za zimu”. Zato jevećina, po istoj navici i logici, i preksinoć došlana trg da vidi šta su to ovde donela dva kombija i dva automobilazatrpana džakovima i prepuna poznatihljudi. Malo njih zna da će im, uzagušljivojnoći, na trgu biti ponuđen smeh, da će neko pokušati da ih nasmeje i razveseli: imaju li snage da ga prihvate, da učestvuju u njemu, da se raduju, znaju li da treba da se smeju?

Iz škole se iznose stolice i stavljaju u nekoliko redova da sednu stariji, struja je preslaba da istovremeno podrži svetlo i zvuk, publici se obraća Božidar Đurović,upravnik Narodnog pozorišta iz Beograda: „Poštovani prijatelji, tražim reč da vam se obratim i bojim se da ne bude pogrešna. Vaš život zaslužuje druge reči,koje ja ne znam. Bio bih presrećan ako ova predstava nekom od ove dece odredi život koji, moramo priznati, nije lep onako kako mi želimo”. Na prepunom trgu u srpskom delu Orahovca Srpska drama Narodnog pozorišta iz Prištine,u koprodukciji s Narodnim pozorištem iz Beograda, premijerno izvodi Molijerovu komediju „Građanin plemić”.

Ljude nenavikle na smeh teško počinju da vode, podižu, pokrećuglumci i predstava,i to sve do prvog nesigurnog aplauza.Nakon njega počinje smeh i sloboda smeha do kraja „Građanina plemića”,kog prepoznaju ili misle da su ga sigurno sreli. Smeju se i zbog same mogućnosti smeha. Na kraju aplauz –jedni drugima.Aplaudira i desetak Albanaca koji su prisustvovali predstavi, oni su nedavno kupili srpske kuće tu u blizini.

„Svi imaju pravo da zaborave ove ljude, samo njihovo pozorište nama pravo da ih zaboravi. Mi to ne možemo. Prošao je oficijelni Vidovdan, ovo je naš radni Vidovdan”, kaže Nenad Todorović,direktor Srpske drame izbeglog teatra iz Prištine.

Srpski deo Orahovca je geto nekoliko stotina zaboravljenih ljudi gde se pravi najbolje vino i gde je život beznadežno težak, gde na nekim kućama i pored ulica još stoje kolutovi bodljikave žice,i gde ima nade onoliko koliko su ljudi sposobni da, na trenutak, zaborave sebe i svoj položaj, prepuštenost i ostavljenost od svih.Golub Kujundžić iz Orahovca kaže da se „narodu ovako nešto događa jednom u dve godine, ovo je drugi put da nas ovako razvesele, voleli bismoda nam češće dođu”.Zato ovi ljudi, željni gostiju, nikoga ne ostavljaju nezbrinutog.Pozorište spava po kućama u Orahovcu i susednoj Velikoj Hoči. Sutradan konvoj odlazi sa trga, deo publike je opet tu, aplaudira...

Drugo izvođenje je u povratničkom selu Brestovik kod Peći, sparno je, nema prostora za igru, drveće je posečeno posle sukoba i proterivanja Srba –nema hlada. U kući koja je služila kao prihvatni centar za izbegle Srbe ima jedna veća soba, „salon” – možda tu može da se odigra prva predstava u istoriji ovog sela. Odustaje se od „salona”, mora se igrati ispred kuće, tu ima nešto svežine. Glumac Branko Babović u kostimu kosi travu ispred kuće i scena je gotova.Klupe i stolice donosi Miodrag Dašić,čija je neomalterisana povratnička kućica najbliža. Došla su sva deca Brestovika i opet počinje smeh, glumce Anika i Jasmina uključuju ih u predstavu, mali Miljan gleda samo šarene kostime. Reditelj Darijan Mihajlović govori oparadoksima ovog igranja i smislu svega toga, o „ružnoj scenografiji koje nema, a koju čine pulusrušene zgrade u kojima se ova predstava igra”.

Treći put „Građanin plemić” izvodi se u dvorištu crkve Svetog Đorđa u centru Prizrena.Domaćin je sveštenik Slobodan s porodicom. Tu je sve uređeno, zategnuto, ruže, trava, prskalice, Goranci iz poslastičarnice preko puta donose glumcima bozu i sladoled, iza zida spaljena srpska kuća,iznad nje beli hotel „Maj houm” sa svetlećom reklamom. Glumci oblače kostime u hodniku episkopije, iz manastira Sveti arhangeli stigao je iguman Mihailo, čeka se da s majkom Evicom na predstavu dođe sedmogodišnja Milica,jedino srpsko dete u Prizrenu.Na petnaest stolica ispred svog Narodnog pozorišta selo je gotovo čitavo srpsko stanovništvo Prizrena, a posle nekoliko minuta, na zidićuiza njih mesto su zauzele i dve Albanke.

„Ovo je najbolje iskustvo koje sam imao za petnaest godina rada. Mislio sam o strpljenju ovih ljudi, hoće li izdržati. Kako sam odigrao prvu scenu,rekao sam kolegama:’Ovo je fantastično. Ljudi se smeju, u Prizrenu!’”, kaže glumac Milan Vasić.

Niko od ovih glumaca nema svoj dom, niko od njih nema svoje matično pozorište, čini se da po trgovima, sobama, izbegličkim prihvatnim kućama, dvorištima crkava, u srušenim domovima kulture, traže svoj dom i svoje jedino pozorište. I dom i pozorište čekaju ih u Prištini.

-------------------------------------------------------------------

Za jednog gledaoca

Narodno pozorište Priština sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici nema svoju scenu, niti ima publiku koja bi, posebno južno od Ibra, mogla doći u pozorište. Zbog svega toga odlučeno je da,umesto dolaska publike, pozorište ide svojoj publici i igra, neki put, i za jednog gledaoca. Posebno se vodi računa o ljudima zaboravljenim u gradovima.

„Mislim da je ovakav ambijentalni teatar je jedinstveno pozorišno i ljudsko iskustvo”, kaže Branko Babović.

U predstavi Žana Molijera „Građanin plemić” igraju Igor Damnjanović, Anika Grujić, Bojan Stojčetović, Milena Jakšić, Milan Vasić, Branko Babović, Jasmina Stoiljković i Ivana Kovačević.