Ниш – Седморо је прелепе и предобре деце у Наташе (39) и Јована Николића (48), у селу Доња Трнава код Прокупља. У породичној кући, уређеној као да је реч о апотеци, скромно, али сложно и у великој љубави живе иако им много тога недостаје. Нова 2012. година почела им је ипак с мање брига.

Не желе, причају, да се враћају на године немаштине и сиротиње. Прошле су, ваљда, верују. Пре би да говоре како им је сада много лакше него доскора. Јер, од свих се може чути само једно: тата и супруг Јован опет, после више година, ради. Има посао и доноси плату. Претходних година ни динар се у кућу није сливао.

– Имамо супруг и ја четири кћери и тројицу синова – прича нам Наташа. – Нису једно друго баш до ушију – Стефан има 19, Сања 17, а Сандра 16 година, и за њих кажемо да су велики... Преостали као друга, нека нова генерација, јесу десетогодишњи Јован, Милица (8), Душан (3) и Јована, која је пре двадесетак дана напунила тек годину. У најтежа времена супруг је остао без посла, није радио и било нам је много тешко, једва смо састављали крај с крајем... Али, после једног случајног сусрета, а заиста случајног, то морам да поновим, с људима добре воље и пре свега хуманистима из Ниша, у нашу кућу вратила се радост – испричала нам је у најкраћем Наташа Николић.

Радио је Јован Николић некада давно у „Нишекспресу“, потом у прокупачком „Тргопромету“, а онда и у представништву „Агроекономика“ из Београда у Блацу. Има завршене две средње школе, пољопривредну и саобраћајну. Никада није бирао посао, али га је пратила судбина кризе у привреди, па и гашења неких предузећа. Узалуд је годинама обијао прагове служби за запошљавање, тражио било шта да ради, само да заради и нешто однесе нејачи. Посла, међутим, није било: – Зна свако у овом делу Србије за нашу многочлану породицу, сви су обећавали да ће помоћи, али... Криза је свуда, па и Прокупљу и околним местима. Разумео сам. Радио сам на пољопривреди, имам седамдесетак ари имања, нешто баште, мало воћњака... Ипак, нисам губио наду и осмехнула ми се срећа. Схватили су и нашу муку, уверили се у нашу доброту људи из Јавног предузећа „Горица“ у Нишу. Позвали су ме и ево ме, радим, као возач, привређујем.

Директор ЈП „Горица“ у Нишу, Бранимир Јездимировић, објашњава: – Приликом једног боравка у Прокупљу срео сам Јована и, како сам већ пре тога чуо од пријатеља да има чак седморо деце, питао сам га како живе. Испричао је да је да се некако сналазе супруга и он а да им је највећи проблем како без икаквих прихода да плате аутобуске карте за децу која путују у Прокупље у школу. Одмах по повратку у Ниш са сарадницима одлучио сам да му, чим се укаже неко слободно радно место, понудимо посао. И нисмо се преварили, вредан је, редован и уредан, свакоме хоће да буде при руци, да помогне, да ускочи и тамо где није његова обавеза.

Јован Николић свакога јутра путује у Ниш, на посао. По подне назад. Његове кћери такође. Свакога дана из села аутобусом одлазе у Прокупље, у школу. И, није им тешко, каже Јован презадовољан што опет ради: – За ову дечицу вреди и живети се и борити се.

Најстарији од седморо деце Наташе и Јована, Стефан, завршио је средњу школу и по сваку цену жели да упише Полицијску академију:

– Нисам успео прошлог лета, али не одустајем, спремам се за наредни упис, верујем да ће успети следећег лета.

Сања и Сандра су у Средњој медицинској школи у Прокупљу, да би училе из истих књига. Помажу родитељима у свим пословима око куће, чувају млађе, браћу и сестрице. Лазар и Милица су основци и већ полако стасавају, а најмањи Душан и Јована су свима и љубимци и велика радост. – Неизмерно сам захвалан свима у „Горици“, знаћу како да се одужим – рече нам на растанку Јован Николић.

Сложни, и стварно срећни Николићи у Доњој Трнави, код Прокупља, побеђују све недаће...