Смех под капом науке

Филозофија и уметност одавно су пружиле доказе да смех није шала. Међутим, до почетка 21. века, мало је ко очекивао да ће смех постати предмет посебне науке која ће се студирати на европским и светским универзитетима! Име те новорођене науке, као што је то случај с многим другим наукама, потиче из грчког језика. То јест, од речи гелос (смејати се), настао је назив гелотологија, наука о смеху.

Водеће место међу експертима за смех, гелотолозима, заузео је Вилијам Фрај, неуролог са Станфорд универзитета у САД, који је постао оснивачИнтернационалног друштва за истраживање хумора (ИСХС).

Открића неуролога су омогућила гелотолозима да се огласе радосним узвиком: „Еурека!“Наиме,уз помоћмагнетне резонанце, неурорадиолог Дин Шибата из Њујорка први је открио да је смех повезан с језгром у базалном делу предњег мозга (нуклеус акумбенс) који, иначе, има централну улогу у можданом систему награђивања, што значи суделује и у настанку разних људских порока, нарочито оних који се именују као зависност.То су, нпр.,пушење, алкохол, дрога, игре на срећу итд.

Шибатино откриће је допринело да се објасни како се хумор прерађује, с којим је све телесним и духовним функцијама повезан, да се стекне потпунији и дубљи увид у осећања људи и њихово социјално понашање и спозна лековито дејство смеха, о чему се говори у многим прастарим цивилизацијама и културама.

Најсвежија истраживања показују да се деца (чије лице озари смех већпосле пете или шесте недеље након рођења) смеју 400 пута дневно.Међутим, данас се одрасли Европљани смеју просечно само 15 пута дневно, што износи око 6 минута, док је пре 40 година њихово лице зрачило осмехом 18 минута дневно!

Нова сазнања о смеху и његовој улози у животу људи (експерти поручују да се грађани морају првенствено чувати и штитити од политичара који не умеју да се смеју!) и резултати емпиријских истраживања покренули су велики број нових пројеката као што су:терапија смехом, семинари смеха, школе смеха (које су постале врло популарне у Немачкој), отварање „сала за смејање“у болницама и клиничким центрима, преуређење телевизијских програма, у циљу смањења броја хорор филмова и садржаја испуњених агресијом, насиљем итд.

Научни доказ универзитетских истраживачких центара у Мериленду и Амстердаму да се токомсмејања повезују десна и лева хемисфера људског мозга и да смех јача имунолошки систем човека, охрабрила је јошвишепокретаче ових акција. Притешњени научним доказима, пред њима су, на пример, већпоклекли и господари касе здравствених осигурања у Енглеској, Француској, Холандији, Белгији, Италији итд., који су у почетку категорички одбијали да прихвате финансирање терапије помоћу хумора и смеха.

С друге стране, та открића и сазнања подстакла су формулацију разних нових научноистраживачких пројеката.Међу њима је, како се сматра, најпривлачнији мултидисциплинарни пројекат „Мозак и духовна кибернетика“, који има за циљ да осветли центар мишљења и супстрат духовног живота човека.

Многи су говорили да је филозофирање почело чуђењем, које је неодвојиво од смеха, о чему сведочи и индоевропска реч„смеи“.Али, ако се оствари замисао према којој иде време у коме неће бити више места за чуђење да ли ће то значити да ће се људи смејати тек ако их неко голица по табанима, што је – како сматрају антрополози – довело до „прасмеха“пре осам милиона година?

У вези са смехом, научници се суочавају и с многим другим озбиљним питањима.Један од њих каже духовито: „Неће бити ни оптимиста, ни песимиста.Сви ће се смејати до суза!“Или, казано у духу познате српске изреке: „Сви ће се смејати на брашно!“

Рајко Ђурић