Доња Топоница, Доња Трнава – Они немају кабловску телевизију, дигиталну централу, канализацију, јефтин превоз до Ниша, кафић нити дискотеку, када падне киша немају ни телефонску везу, а неко ни струју, али зато имају дивљу депонију јер нико не одвози смеће. Заправо, прошло време. Имали су је. Сада имају парк. Јер уз све што немају, они имају огромну количину воље и снаге да промене свет.

Милан, Иван, Ивана, Јована, још један Милан, Сандра, Немања, Ана, Томица, Никола, Андрија, Теодора, и да не заборавимо осмогодишње Јану и Матију, чланови су неформалне групе „Кобра“, која је на конкурсу Министарства омладине и спорта Републике Србије освојила прву награду за најбољу локалну омладинску акцију под називом „Обоји зелено“. „Кобра“ има 25 чланова и 50 волонтера из Доње Топонице и Доње Трнаве. Граница између ова два села са око 1.000 становника на тачно пола пута између Ниша и Алексинца не постоји. Ишеташ из дворишта у Топоници и већ си у Трнави.

– „Кобра“ су заправо сви становници села, од осам до 108 година. Настали смо из некадашњег карате-клуба, истог назива, 2007. године. Јер, када се 2005. угасио клуб и отишао тренер, замро је и живот у селу – прича Милан, председник, иначе званично најбољи активиста Србије за 2010. годину, док седимо окружени момцима и девојкама у мајицама зелене (као природа) и жуте (као радост) боје. У овом реновираном Дому културе који су, наравно, они средили радећи три месеца дан и ноћ, уз пут учећи шта је глетовање, увођење струје, хобловање и грађевинска дозвола, импресионира количина енергије и знања на малом простору. Седимо углавном са апсолвентима и то архитектуре, новинарства, економије, медицинске биохемије, електронике, ту је и дипломирани инжењер архитектуре, војно лице, студент више медицинске, два средњошколца... Сви се знају од детињства, одрасли су заједно, а онда су због школовања отишли на разне стране и сад су се поново окупили око идеје заштите животне средине и повратка младих на село.

Када смо се договарали за долазак, једва смо успели да их пронађемо. Објашњавају да тренутно раде на новом пројекту уз помоћ Фонда за отворено друштво под називом „Живот на селу данас“, па се често догађа да им мобилни телефони нису доступни. Пошто им је циљ и да промовишу здрав живот, села обилазе – бициклима.

– Обићи ћемо стотинак села, сигурно. Обично најавимо преко локалних медија да наш бициклистички караван стиже, али често је проблем што има таквих села у којима нема ни радија ни телевизора, нити струје. Углавном у њима живе стари, преко 80, 90 година, многи су надживели своју децу, унуци их не обилазе. Ивана је чак и плакала слушајући те приче. Неки нису знали ни у којој држави живе, спомињали су Тита и Милошевића, причали да су забринути што ће да се отцепи Македонија или Црна Гора. Филм ће бити презентован јавности Србије – причају Милан, Иван и Ивана.

Највећи проблем младих у овом крају је незапосленост, а муку муче и с превозом, што је била ноћна мора током школовања. Јер онај јефтин аутобус који кошта 60 динара (београдског превозника) иде само неколико пута дневно, а онај од 150 динара сваких сат времена. Последњи полазак из града је у 21 час, дакле ништа од излазака.

Кажу да им родитељи доста помажу, али да и даље наилазе и на неразумевање код старијих мештана јер их доживљавају као комунално предузеће, па су чести телефонски позиви типа када ћете да дођете да покосите траву и баците ђубре. А реч је о њиховом дворишту!

Прошле године су организовали и летњи камп „Хајде да проведемо распуст у школи“, имали су 14 тематских радионица, о спорту, здравом стилу живота и животној средини, у више села, а у њиховом Дому културе раде секције за фолклор, карате и стони тенис. С времена на време чисте Мораву и обе притоке, што је Сизифов посао. Пошто ће тек од септембра кренути одвожење смећа из села, ђубре које сакупе запале па затрпају или одвозе до најближег контејнера у граду.

Искрено смо били изненађени када смо схватили да, уз све ово, нису „средили“ једну депонију, већ заправо – две. Прво су нам показали награђени паркић, а онда нас одвели стотинак метара даље, до излаза из села.

– Овај пројекат смо управо завршили. И овде је била депонија, на око 20 ари, ништа се није видело од ђубрета. Изградили смо три летњиковца које смо назвали Снежа, Нени и Ирина, поставили чесму и направили терен за одбојку на песку. Организовали смо и аукцију ствари нађених на депонији. Било је ту свега, од тањира и ципела до касете Шабана Шаулића. Наравно да нико није ништа купио – причају нам кроз смех. Сада се овде окупљају и увече јер су најближи кафић и дискотека удаљени 15-ак километара.

– Уаааааааа – проломило се одједном из двадесетак грла прекидајући причу. Поред нас је протутњао аутобус „Нишекспреса“ подижући облак прашине.

Аха, то је онај скупи.

– Јесте – климају главама. – Помозите нам, ставите то у текст.

Оном другом машу, а возач отпоздравља.

Док нас испраћају, показујући бетонски прилаз парку за инвалиде (исти такав смо приметили и у Дому културе), поздрављају министарку омладине Снежану Самарџић-Марковић од које смо и чули за „Кобру“ и коју је неколико њих упознало када им је додељивана награда:

– Реците јој да је чекамо да је сви упознамо, нека дође да нам крсти парк, још му нисмо смислили име. Снежо, буди нам кума!

Преносимо. Министарка, на Вас је ред.

Сандра Гуцијан