Срећне без игде ичега

Овчар – Калуђерице Вазнесења одлучиле су да не напуштају горску шуму иако су прошле суботе избачене из храма у којем су самовале деценијама. Већ се куће у новом биваку, још ближе врху Овчара, из којег се као на длану види њихов дојакошњи храм који је остао на малом зараванку 200 метара ниже.

– Оне ноћи кад смо изгнане одмах смо се преселиле овде, у бараку на имању ветеринара Милоша Павловића. Дао нам је на коришћење и зграду и ово земље око ње – прича за „Политику” разрешена игуманија Вазнесења Јелена Ђурић (68).

У ново станиште овог сестринства, које има још седам калуђерица и једну искушеницу, дошли смо прекјуче по подне, уз обавезну помоћ путовође, без којег би се само лутало планином. Са асфалтног друма Чачак – Овчар Бања скреће се на шумски, узак али пошљунчан, и путујући увис стиже до тачке где почиње козја стаза. Одатле се може једино пешице, и гдекоји обележени граб сведочи да су овај путељак до сада користили само планинари.

Тако се излази на зараван где смо затекли 30 калуђера и верника који разгрћу камен, ослобађајући простор за шатру. Дошли су из околине, из Чачка и Ужица, и било их је, веле, још двадесетак који су поподне морали на своје редовне послове. Ови што су остали разместили су се по камењу, изговорили „Оче наш” и прихватили ручка, донетог из Чачка: безмесног пасуља, зелене салате, зељанице и чаше црна вина.

Ту ће, беседе, веома брзо поставити четири стуба и између њих затегнути платно да им буде црква, за време. Боје се да је планински ветрови не однесу, па зато стубове дижу. А за цркву од чврстог материјала немају грађевинску дозволу. Али затражиће је ускоро, све по реду и пропису.

– Хвала богу и овим људима верницима који су решили да нам оспособе место где ћемо да се молимо – вели Јелена.

Међу акцијашима који помажу сестринству срећемо и познате личности. То су чачански предузетник Милоје Стевановић (63), иначе искључен из СПЦ, и млади верник из Ужица, Небојша Дејовић (26). Обојицу је полиција хапсила прошлог петка кад су монахиње избациване из Вазнесења. Са њима заједно камен на Овчару носи пензионисана професорка Природно-математичког факултета у Београду која каже, напомињући да њено име није важно:

– Дошла сам овде како бих помогла онима који чувају православље, светосавље и оно што нам је Стеван Немања оставио да не разбаштинимо. Да моји унуци знају где им је баба била. Иначе, бавила сам се атомском и нуклеарном физиком која помаже човеку да дође до сопственог сазнања да бог постоји.

Из овог камењара лепо се види порта Вазнесења, и монаси који су преузели манастир док стоје у порти. Сестринство је иначе исељено прошле суботе иза поноћи, пошто је 24. маја на манастирској слави објавило да више не признаје жичког епарха, већ се ставља под старешинство владике рашко- призренског у егзилу, Артемија, или монаха Артемија, како га титулише Српска православна црква. Владика жички Хризостом удаљио је сестринство из Вазнесења због „непослушности и самовољног иступања из крила СПЦ”, позивајући се на Устав СПЦ и Уредбе за унутрашњи и спољашњи монашки живот. „Због указане кривице, настојатељица и монахиње предају се Црквеном суду Епархије жичке” – одлучио је владика.

Јелена је оне ноћи спаковала читаво сестринство од девет душа у један џип и изашла на капију Вазнесења, кроз коју би, једног дана, ипак могла да се врати.

– Отишле смо у миру из пуне куће и, хвала богу, ја сам срећна иако сад немамо нигде ништа. Срећна сам што сам на правој страни, православној, где се стварно богу служи. Екуменисти ме позивају да се покајем а ја њима поручујем да се они сви покају, да напусте екуменизам, па да будемо у миру и опет заједно – каже разрешена игуманија Вазнесења у Овчарско-кабларској клисури.

Присталице Артемија Радосављевића у чачанском крају, иначе, већ имају једну цркву (у Леушићима) и један манастир (Св. Никола на Јелици).