Српски тим у Кембриџу

Огром­ни ме­ђу­на­род­ни ус­пе­си ђа­ка Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је по­ста­ли су го­то­во уоби­ча­је­на ствар, али уче­ни­ци ове шко­ле увек ус­пе­ју да по­ме­ре гра­ни­це на­ших оче­ки­ва­ња и из­не­на­де нас но­вим под­ви­гом. Овог пу­та, чак шест ма­ту­ра­на­та ове шко­ле упи­са­ло се на пре­сти­жни Три­ни­ти ко­леџ на Кем­бри­џу. Ни­ко­ла Мрк­шић упи­сао је ра­чу­нар­ство, Лу­ка Ми­ли­ће­вић и Ми­хај­ло Це­кић ма­те­ма­ти­ку, Алек­сан­дар Ва­сиљ­ко­вић ма­те­ма­ти­ку с фи­зи­ком, Ог­њен Ив­ко­вић фи­зи­ку, а Ду­шан Пе­рић ин­же­њер­ство.  

Ни­су има­ли ди­ле­ме око то­га ко­ји би фа­кул­тет био нај­бо­љи за њих. „Кем­бриџ је нај­ја­ча ин­сти­ту­ци­ја у Евро­пи на ко­ју смо мо­гли да се при­ја­ви­мо, та­мо пре­да­ју нај­бо­љи свет­ски струч­ња­ци, од око 30 ко­ле­џа ко­ли­ко је у са­ста­ву уни­вер­зи­те­та, Три­ни­ти је нај­пре­сти­жни­ји и нај­по­зна­ти­ји”, об­ја­шња­ва­ју мла­ди ма­те­ма­ти­ча­ри. О по­ла­га­њу при­јем­ног ис­пи­та при­ча­ју као о нај­о­бич­ни­јој ства­ри.

– Ни­смо се по­себ­но при­пре­ма­ли за тај при­јем­ни ис­пит, а зна­ње ко­је смо сте­кли у Ма­те­ма­тич­кој до­ста нам је ко­ри­сти­ло. По­ла­га­ње је тра­ја­ло је­дан дан. Пр­во смо има­ли сат вре­ме­на да ре­ши­мо де­сет за­да­та­ка на те­сту, а он­да је сле­дио усме­ни део ис­пи­та пред ко­ми­си­јом са­ста­вље­ном од дво­ји­це про­фе­со­ра. На том де­лу ис­пи­та об­ја­шња­ва­ли смо ре­ше­ња за­да­та­ка ко­је смо ура­ди­ли, али ак­це­нат је био на оно­ме што ни­смо ура­ди­ли, јер су про­фе­со­ри хте­ли да чу­ју ка­ко раз­ми­шља­мо. Би­ло је до­ста кан­ди­да­та, от­при­ли­ке че­ти­ри за јед­но ме­сто – при­ча Алек­сан­дар.

Ње­гов друг Ми­хај­ло до­да­је да је нај­ве­ћи про­блем био ура­ди­ти тест у та­ко крат­ком ро­ку. Тач­ни­је, ко­ми­си­ја и не оче­ку­је да кан­ди­да­ти ура­де све за­дат­ке, већ да иза­бе­ру оне ко­је ће ре­ша­ва­ти. Од ен­гле­ског ко­ле­џа на­ши ма­ту­ран­ти до­би­ли су и сти­пен­ди­ју.

– Од Три­ни­ти ко­ле­џа смо до­би­ли пла­ће­но шко­ло­ва­ње и но­вац ко­ји мо­же­мо да тро­ши­мо. Три­ни­ти да­је 11 сти­пен­ди­ја кан­ди­да­ти­ма ко­ји су из зе­ма­ља ко­је ни­су у са­ста­ву Европ­ске уни­је. Ми смо ове го­ди­не узе­ли укуп­но се­дам: нас ше­сто­ри­ца за основ­не сту­ди­је и бив­ша уче­ни­ца на­ше шко­ле за ма­стер – ка­же Ни­ко­ла.

Ђа­ци ко­ји су оства­ри­ли овај ве­ли­ки успех пр­ва су ге­не­ра­ци­ја уче­ни­ка ко­ји су од сед­мог раз­ре­да по­ха­ђа­ли Ма­те­ма­тич­ку гим­на­зи­ју. Осим њих ше­сто­ро, још че­тво­ро ђа­ка из овог оде­ље­ња на­ста­ви­ће шко­ло­ва­ње у ино­стран­ству – тро­је у Аме­ри­ци и је­дан у Не­мач­кој. Но­во­пе­че­ни кем­бри­џов­ци при­дру­жи­ће се сво­јим ко­ле­га­ма ко­ји су, та­ко­ђе, за­вр­ши­ли бе­о­град­ску Ма­те­ма­тич­ку гим­на­зи­ју: Ми­на Спа­сић, Ива­на Цви­јо­вић и Го­ри­ца По­по­вић већ сту­ди­ра­ју на Три­ни­ти­ју, а дво­ји­ца не­ка­да­шњих ђа­ка Ма­те­ма­тич­ке, Зо­ран Ха­џи­ба­бић и Ог­њен Аран­ђе­ло­вић, да­нас су про­фе­со­ри на углед­ном ен­гле­ском ко­ле­џу. Не­ма сум­ње да ће и „но­ва по­ста­ва” у ти­му осве­тла­ти образ: ше­сто­ри­цу ђа­ка већ кра­се број­не ме­да­ље с ме­ђу­на­род­них так­ми­че­ња из ма­те­ма­ти­ке, фи­зи­ке и астро­но­ми­је. А ка­ко они ви­де ре­цепт та­ко ве­ли­ког успе­ха Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је?

– То је шко­ла с ду­гом тра­ди­ци­јом, има од­лич­не про­фе­со­ре, од­ли­чан си­стем ра­да и би­ра та­лен­то­ва­не уче­ни­ке за­ин­те­ре­со­ва­не за ма­те­ма­ти­ку и при­род­не на­у­ке из це­ле Ср­би­је – ка­же Ни­ко­ла.

Али, ни­је до­вољ­но са­мо упи­са­ти Ма­те­ма­тич­ку гим­на­зи­ју, до­да­је Алек­сан­дар.

– Тре­ба до­ста и ин­ди­ви­ду­ал­ног ра­да да би се по­сти­гли ус­пе­си. Чи­ње­ни­ца је да смо ов­де до­би­ли из­у­зет­но обра­зо­ва­ње, али да би се то ис­ко­ри­сти­ло по­треб­но је и са­мо­стал­но ра­ди­ти. Они ко­ји су упи­са­ли на­шу шко­лу тре­ба да ис­ко­ри­сте шко­ло­ва­ње нај­ви­ше што мо­гу, да уче­ству­ју на так­ми­че­њи­ма, при­ли­ка има мно­го и не тре­ба их про­пу­шта­ти – са­ве­ту­је Алек­сан­дар.

Не не­до­ста­је, ме­ђу­тим, вре­ме­на за дру­же­ње, хо­би­је, спорт. Увек је би­ло сло­бод­ног вре­ме­на, ис­ти­че Лу­ка.

– У мом слу­ча­ју би­ло га је не­што ма­ње у пр­вој и дру­гој го­ди­ни, али ове ма­ту­рант­ске го­ди­не, ка­да смо се сви ба­ви­ли фа­кул­те­ти­ма, има­ли смо га не­што ви­ше, би­ло је ма­ње по­тре­бе да иде­мо на так­ми­че­ња. А сло­бод­но вре­ме ко­ри­сти­мо као и ве­ћи­на на­ших вр­шња­ка: слу­ша­мо му­зи­ку, чи­та­мо књи­ге. Ни­ко­ла и ја сви­ра­мо ги­та­ру, с Ми­хај­лом идем јед­ном сед­мич­но на фуд­бал – ка­же Лу­ка.

Ко­јој ће се на­уч­ној обла­сти по­све­ти­ти у бу­дућ­но­сти, још је ра­но да го­во­ре. Лу­ка нам при­ча да је упра­во то и јед­на од ства­ри ко­је оче­ку­ју од шко­ло­ва­ња на Кем­бри­џу: да про­ши­ре сво­ја зна­ња, упо­зна­ју но­ве љу­де и са­зна­ју шта их нај­ви­ше за­ни­ма, по­што ће има­ти при­ли­ке да ра­де с нај­ве­ћим свет­ским струч­ња­ци­ма из ра­зних обла­сти. Ње­гов друг Ог­њен до­да­је да су усло­ви за да­ље на­пре­до­ва­ње ви­ше не­го од­лич­ни.

– Ла­бо­ра­то­ри­је су вр­хун­ски опре­мље­не, ми до са­да ни­смо има­ле при­ли­ке да ра­ди­мо у та­квим. Сва­ки уче­ник има јед­но­со­бан стан за се­бе, кам­пус је ве­о­ма леп, све је бли­зу. Би­ће ту до­ста ква­ли­тет­ног ра­да – уве­рен је Ог­њен.

Ње­гов план је да за­вр­ши док­тор­ске сту­ди­је и да се ба­ви на­у­ком и ис­тра­жи­ва­њем, а сли­чан пут иза­бра­ли би и ње­го­ви школ­ски дру­го­ви. Ни­ко­ла је, ме­ђу­тим, свом спи­ску ци­ље­ва за бу­дућ­ност до­дао још не­ке став­ке. Осим што на­ме­ра­ва да за де­сет го­ди­на за­вр­ши док­тор­ске сту­ди­је и по­све­ти се из­у­ча­ва­њу ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је, план му је да до та­да има и че­тво­ро де­це.

– Ам­би­ци­о­зан сам ја! – до­да­је уз осмех.

Је­ле­на Ча­ли­ја