Свака трећа млада особа у нашој земљи има неки психички проблем и живи у патњи, показало је истраживање експертске групе Министарства здравља, које је спроведено на репрезентативном узорку младих из 12 средњих школа у 11 градова Србије. Овај податак добија на значају и озбиљности ако се упореди са студијама спроведеним у развијеним европским земљама које сведоче да тек сваки пети тинејџер има неки психички проблем. Велики број стручњака за душу узроке ове поражавајуће статистике проналази у чињеници да су данашњи тинејџери, рођени током деведесетих година прошлог века, одрастала у ненормалном окружењу и израсли у особе које су, у психолошком смислу, мање стабилне, мање зреле и које се од патње и несигурности „бране” агресијом или аутодеструкцијом.

Небојша Јовановић, психолог, психотерапеут и аутор књиге „Страх од живота” каже да много тога није на страни младих, почев од васпитања које не припрема за „џунглу на асфалту” па до нових идола нарцистичке културе који дају лажну слику реалности. 

– Васпитање је презаштићујуће. Свесни суровости живота родитељи желе да заштите дете по принципу: „Има времена да те живот муштра, док си код мене ти ћеш да уживаш”. Млади се не припремају на обавезе и на фрустрације које живот доноси, а када изађу из тог „стакленог звона” детињства и нађу се на животној раскрсници често имају дилему којим путем да крену и тешко се сналазе, јер је живот исувише хаотичан, брзо се одвија и нема јасних правила игре. Осим тога, млади виде да се ни одрасли не сналазе у реалности и због тога се оглушују на родитељски рефрен „само ти учи и све ће бити у реду” – објашњава Небојша Јовановић. 

Он истиче да се, генерално гледано, велики преокрет у односу између родитеља и деце десио почетком деведесетих – што је живот постајао тежи родитељи су почели да превише штите децу од реалности, а деца су развила сопствену философију „кулирања” и „блејања” и уверења да само сиромашни морају да раде.

Међутим, за живот су ипак потребне неке психолошке вештине – једна од њих је толеранција на фрустрацију, јер нас живот стално фрустрира. Ако нисмо „пелцовани” на та осујећења долази до бурне реакције, а та бурна реакција може бити и панични напад. А један од кључних елемената за подношење фрустрације јесу радне навике – подсећа наш саговорник.

Јовановић истиче да је контраст између презаштићујућег васпитања и „џунгле на асфалту” превелик, јер је данас веома тешко пронаћи посао и изборити се за своје место под професионалним сунцем. Због тога се многе младе особе враћају у родитељско гнездо и велики број њих живи на тој клацкалици – између потребе за одрастањем и потребе да неко брине о њима.

Његова колегиница и коауторка књиге „Страх од живота” Рената Сенић истиче да контраст између жеља и могућности младих и уверење да живот мора да се одвија онако како желимо, доводи до преплављујућег осећања анксиозности ако се та жеља не испуни.

– Млади се осећају лоше јер нису спремни да се одрекну својих циљева, а нису спремни да уложе напор у остварење тих циљева. На пример, хоће да се запосле, али им се не допада чињеница да су услови на послу веома конкурентни, а плата мала. Онда долазе у ситуацијау да траже посао, а моле Бога да га не пронађу. Други пример је емотивна веза: сви би хтели да не буду сами, али је мали број особа спреман да прихвати чињеницу да емотивна веза захтева компромисе, прилагођавање и несигурност и да нема гаранције да ће нам се емоције које дајемо вратити. Ако од тога одустану, јавља се депресивност коју препознајемо у изразима типа „баш сам сморен”. Неки од њих ту депресију покушавају да „излече” дрогама, Интернетом, виртуелним животом у некој социјалној мрежи или (ауто)агресивним понашањем – наглашава Рената Сенић.

Најгора могућа ситуација за ментално здравље јесте не радити ништа и имати неструктурисан дан чији се сати „попуњавају” гледањем телевизије, играњем на Интернету и чекањем следећег изласка у ноћ.

Катарина Ђорђевић