Сурфовање по туђим каучима

Ко не би волео да се отисне на пут око света или бар по Европи, да има смештај за „џ”, добро упозна вршњаке из других земаља и „лудо” се проведе? То је пошло за руком Милошу Милетићу (25), апсолвенту саобраћаја на новосадском Факултету техничких наука. Потрпавши пасош са светлуцавом, обећавајућом мултишенген визом коју му је обезбедила фирма за претходни службени пут, и нешто топле одеће у свој верни војни ранац „од 50 литара”, храбро је истурио десни палац код пумпе „Змај” у Новом Београду. Захваљујући аутостопу, наредног јутра пробудио се, ни мање ни више, у престоници Словачке – Братислави, а дочекала га је симпатична Ефка, другарица са Интернета, коју је тада први пут видео уживо.

Милош и Ефка су двоје од 837.050такозваних каучсурфера, колико их тренутно има „профил” на највећој Интернет друштвеној мрежи специјализованој за путовања, сајту www.couchsurfing.com, преко којег људи жељни нових пријатеља, авантура, предела и култура налазе преноћиште које их, за разлику од хотела и хостела, не стаје ни паре.

Како обезбедити смештај

Сајт непрофитне организације Каучсурфинг интернешенел, коју је основала група младих Американаца жељних да упознају свет, функционише на следећи начин: на њему направите своју страну, са вашим личним подацима, а напишете и шта можете да обезбедите потенцијалним гостима – кревет, засебну собу уз употребу купатила или веш-машине, „парче” пода за врећу за спавање... Затим у поље за претрагу укуцате жељену дестинацију, одакле сте на само један клик мишем од списка потенцијалних домаћина, којима се обраћате, или нешто „личније” – преко приватних порука, у којима прецизирате када долазите и одлазите. Све се заснива на данас готово заборављеном поверењу. Наравно, можете да путујете и ако нисте у могућности да у свој дом примите госте из иностранства.

Домаћини су углавном студенти или млађи људи који живе сами, а злоупотребе ове веб-адресе су малобројне. Милош је до сада боравио код двадесетак домаћина и нигде није доживео непријатност. Ипак, многи људи који пожеле да овако путују одустају управо из страха за сопствену безбедност, јер одлазе у дом потпуног странца или он долази код њих..

И Ана Вехаер (21), студенткиња Факултета драмских уметности, и једна од наших најактивнијих „сурфера на каучима”, била је у почетку скептична, али је радозналост победила страх од непознатог. Пре две године је с вршњаком Југом Марковићем закуцала на врата једног стана у самом центру Копенхагена, у којем их је, како је то било договорено преко Интернета, чекао домаћин Симон.

– Када нам је отворио у баде-мантилу и одмах уступио своју собу, лаптоп, фрижидер и кључеве од стана, мислили смо, најозбиљније, да само жели да задобије наше поверење, а затим да нас убије – прича кроз смех Ана Вехаер.

Странци у Београду

Пре него што се одлучите за овакву авантуру, на сајту можете да проверите коментаре о домаћину код кога сте се упутили. Постоји и могућност донирања одређене суме новца сајту путем кредитне картице, чиме чланови потврђују свој идентитет и добијају такозвани верификациони број који касније користе на профилу као доказ да су „праве особе”.

И Милош је, као и Ана, био домаћин другарима са Интернета из белог света који су, на његову жалост, хрлили пут новобеоградских сплавова. Највише памти Гркињу Матину и пет-шест Пољака, с чијих лица, упркос сиромаштву, нису силазили осмех где год да су се нашли. Памти и једног Американца, с ранцем пуним кромпира које никад није спремао другима, а нон-стоп се „на сва звона” хвалио како троши само 30 евра дневно и себично избегавао да да било какав „добровољни прилог” Милошевом фрижидеру. Ипак, за Милоша је убедљиво најинтересантнији „лик” био један Фил из Велике Британије.

– После само неколико дана у Београду, „запуцао” је право у Гучу. После тога је свратио у Краљево и купио бицикл, којим се онда одвезао све до Атине! Тамо је себи набавио пристојан „штек” грчког пића „узо”. И то није све: кад се вратио у Београд, поклонио ми је „бајс” јер није стигао да га прода пре одласка кући – прича Милош за „Политику” и додаје:

– По некој мојој грубој процени, потрошио сам око 800 евра за готово месец дана „луњања” по Европи. Иако сам месецима радио и штедео, није ми жао ниједног евроцента. Неко воли да сурфује по таласима океана или лавора, неко по „широм света разапетој мрежи”, а ја углавном – по туђим каучима.