Последице светске економске кризе осетили су и градитељи који раде на обнови једне од највећих српских светиња – манастира Хиландар. Буџет за обнову и санацију у пожару тешко оштећене задужбине Светог Саве и Светог Симеона из 12. века, преполовљен је прошле, али се градитељи надају да ће ове године ипак бити нешто већи. Мирко Ковачевић, главни архитекта обнове Хиландара, каже да би према сазнањима Комисије за Хиландар, та сума ипак била мања од оне уобичајене која је за обнову издвајана пре светске економске кризе.

– Донације су већ од 2005. почеле да опадају, мислим да их је прошле године било веома мало. Међутим, ми смо успели, са средствима која смо добили од државе и захваљујући резервама у материјалу које смо имали, да одржимо континуитет у обнови. одразила Цела финансијска ситуација се јесте на обим радова, али кључне ствари које су планиране ипак смо успели да изведемо – објашњава Ковачевић.

Један од таквих послова је обнова Великог конака грађеног од 1816. до 1821. године, који чини скоро половину изгореле корисне површине. Завршетком његове санације у великој мери ће бити решен проблем недостатка простора у манастиру. Сада је ситуација таква да се гости пре доласка најављују оцу Симеону, јер места за спавање има мало, а монаси спавају у конацима који нису страдали у пожару, у јужном делу манастира. Планирано је да радови на Великом конаку буду завршени до краја 2011. године. Средишњи део је обновљен готово у потпуности, ове године биће настављена обнова југозападног дела, да би у 2011. години био завршен и источни део.

– Урадили смо, такође, један веома важан посао, а то је препокривање пирга Светог Ђорђа. Тај пирг је најстарија грађевина у манастиру, на последњој етажи има један параклис у коме постоји живопис са почетка 13. века. Ту је прокишњавало и морали смо хитно да направимо кров, што је и учињено. Због мањка средстава, неке друге послове, нажалост, нисмо урадили. Рецимо, обнову параклиса, односно цркве Светих Арханђела. Бар је покривена, јер смо после пожара направили кров, па сада тако стоји и чека – каже Ковачевић.

Планирани кров ове године нису добили ни параклиси Светог Саве и Светог Димитрија, који су од пожара 2004. године, покривени великом цирадом која је у међувремену прилично пропала.

– На делу манастира где се налазе ови параклиси неће се радити бар још три-четири године, јер ту имамо проблем с том западном страном која помало тоне и криви се. То најпре мора да се санира, па тек онда да се обнављају објекти који су горели. Параклиси су, међутим, врло осетљиви, јер ту има живописа и они ће бити урађени наредне године – објашњава Ковачевић.

У току зиме, радови се прекидају, будући да, како објашњава наш саговорник, у децембру готово сваки дан пада киша, дан је краћи и због тога нема великог учинка, а у јануару су бројни црквени празници. Хиландарско градилиште пробудиће се из „зимског сна“, највероватније одмах после празника Светог Саве.

– Имамо један посао који захтева рад баш преко зиме, па ћемо вероватно наставити радове одмах 28. јануара. Наиме, добили смо камене плоче за странопријемницу у Великом конаку. Оне су донација једног предузећа које изводи радове у Русији и које у току зиме, односно у јануару и фебруару, може да нам уступи и своје мајсторе да помогну у постављању драгоцених плоча којима ће бити поплочана странопријемница. Зато морамо да кренемо одмах 28. јануара да бисмо успели пре поста, који почиње негде 15. фебруара, да поставимо те плоче и искористимо помоћ мајстора које нам дају донатори – наглашава Ковачевић.

Кад радови почну, на обнови Хиландара свакодневно у просеку ради 25 мајстора. То је већ уиграни тим који годинама обнавља светињу. Главни архитекта обнове објашњава да градитељи морају да поштују одређена правила манастирског живота.

– И ми се хранимо према типику, дакле, нема меса ни другог што се не једе у манастиру, а сваки се пост поштује. Имамо једног доброг кувара који је вичан да и од врло једноставних ствари направи добро јело. Оно што свима недостаје то је немогућност изласка. Преко лета брод пристаје једанпут дневно, па ако је потреба изаћи ћете. Али преко зиме се деси да по неколико дана нема брода. А манастир је једна оаза у шуми, нема ничега около, имате само светињу у зидинама и неколико зграда изван манастира. У том кругу се крећемо. Али када се ради по цео дан, време брзо пролази – каже Ковачевић.

Јелена Беоковић