Све мање усвојитеља

У овом моменту 780 брачних парова у Србији жељно чека дан када ће им стручњаци Центра за социјални рад јавити да су постали родитељи, а статистика Министарства рада, запошљавања и социјалне политике сведочи да је током ове године 97 малишана добило нове адресе, док између 60 и 70 малишана чека своје нове родитеље. Готово половина деце која чека на усвојење је ромског порекла, а између десет и 20 одсто ових малишана има озбиљне здравствене сметње. И управо ту, како објашњава Драган Вулевић из Сектора за бригу о породици и социјалну заштиту Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, лежи одговор на питање – зашто је усвојење дуготрајан процес и због чега брачни партнери годинама чекају да на њихов списак станара стигне нови члан. Уколико су усвојитељи толерантнији на дететов здравствени статус, порекло, боју коже… чека се краће.

Наш саговорник подсећа да се Србија обавезaла да ће до 2015. године у потпуности укинути институционализацију деце млађе од три године, а то значи да би у наредне две године деца која се налазе у домовима требало да буду смештена у хранитељске породице или да буду усвојена – ако не буду враћена у биолошке породице. Осим тога, након 2015. године биће у потпуности стопиран пријем деце млађе од три године у установе социјалне заштите. Изузетак од овог законског правила представљају деца којој је потребна интензивна медицинска нега, односно малишани који су на свет дошли са урођеним манама или са апстиненцијалним синдромом, јер су њихове мајке узимале психоактивне супстанце у трудноћи.

Забрињава, међутим, да је усвојитеља из године у годину све мање, јер највећи број њих жели да у дечју собу унесе здраву и белопуту децу. Запослени у овом министарству кажу да су усвојитељи из иностранства спремнији да пригрле малишане са сметњама у развоју, због чега сваке године око 15 малишана своју нову адресу пронађе изван граница наше земље, а највећи број њих из дома у Звечанској оде у Америку, Шведску и Грчку. Занимљивост у вези са породичним профилом усвојитеља из иностранства сведочи да највећи број њих има своју децу, али жели да врата свог дома отвори за малишане са генима који успоравају психофизички развој.

„Ове породице усвајају децу са Дауновим синдромом и са веома озбиљним физичким хендикепима, а недавно је једна породица из Америке усвојила дете које је рођено без руку и ногу. С обзиром на то да ми три године пратимо процес адаптације деце у иностране породице, сваки пут се изненадим када видим како љубав усвојитеља препороди ову децу. Једна девојчица је за свега месец дана боравка у Шведској савладала овај језик, а на српском језику више није желела да комуницира”, тужно констатује Драган Вулевић.

Стручњаци Министарства рада, запошљавања и социјалне политике истичу да се током претходних шест година број деце у установама социјалне заштите у Србији смањио за 50 одсто, а статистика овог министарства сведочи да се у установама социјалне заштите сада налази око 480 малишана. У домовима за децу без родитељског старања налази се 81 дете до три године, 625 млађих од 18 година и 820 детета млађих од 26 година. У хранитељским породицама смештено је 5.071 дете, а у домовима за децу ометену у развоју налази се 464 детета до 18 година.

Директорка Центра за породични смештај и усвојење деце Добрила Грујић каже да струњаци овог центра већ две године интензивно раде на смештају беба из породилишта и истиче да је само у току ове године 28 детета до три године смештено у хранитељске породице – међу њима се налази 12 беба које су право из породилишта отишле у наручје хранитеља, једна беба за коју постоји сумња да има сметње у развоју, шесторо деце ромског порекла и петоро деце „без особености”.

Катарина Ђорђевић