Када се укуца корисничко име и лозинка, студент улази у виртуелни академски простор који дели са колегама из још 700 универзитета широм света. У горњем левом углу екрана је огласна табла, градиво, фолдер са оценама, форум, чат, блог… Студенти могу да уђу чак и у кафић, место за неформалну комуникацију или у професорски кабинет где се једном недељно обављају консултације са наставником. Уз посебан компјутерски програм са слушалицама које се добијају уз индекс и микрофоном, студенти слушају професора, постављају питања која чују и њихове колеге, а ментори који су задужени за двадесетак студента морају да буду доступни 24 часа дневно.

Овако изгледа „он лајн” студирање, феномен који у свету већ постаје уобичајени начин учења, а који је у Србији и даље углавном везан за приватне високошколске установе. Академци су углавном запослени, између 25 и 45 година старости, иако има и оних од 50, па и 60 (за њих се обезбеђује бесплатна настава) и у благој већини су мушкарци. На врата виртуелних универзитета често куцају и они који су стали на пола студија на државним универзитетима, а у том случају се упоређују положени испити и градиво.

Виртуелни индекс данас се може стећи на универзитетима „Мегатренд”, „Сингидунум”, „Метрополитан”... као и на ДОБА Факултету за примењене пословне и друштвене студије из Марибора, у чијим просторима је десетак новинара јуче имало прилику да се на кратко нађе у улози студента на даљину. Декан др Виљем Пшенични, са раздаљине од 500 километара, објаснио је да се са сваким студентом ради индивидуално, без обзира на то да ли је на послу, код куће или на одмору.

Овај вид студирања углавном бирају запослени, они који немају времена да иду на класична предавања током дана, тако да се факултет завршава учењем уз компјутер у вечерњим сатима и викендом. Испити се ретко падају јер студент мора да ради у континуитету све задатке који се оцењују, каже директорка научног центра факултета у Београду Полона Балох. Студенти слушају само један предмет, четири или пет недеља, ментори их прате сваки дан и на крају се полаже двадесетоминутни тест.

– Задаци су у почетку лакши док се уходавамо. Испит није класичан, не можете да преписујете јер немате довољно времена, а на тесту може да одговара само онај ко је радио у континуитету. Можемо да учимо када то нама одговара, али рокови морају да се поштују. Ја углавном учим ноћу – каже Весна Ерцег, којој је остало још неколико испита до краја.

Како смо чули, ово је једини факултет у Србији који има само он-лајн студирање, а похађа га 250 наших грађана, будућих економиста и магистара пословних наука.

Када је реч о државним факултетима, прва генерација од око 100 студената, која се усудила да студира на овај начин, уписана је школске 2003/2004. године на београдском Економском факултету. То се показало успешним, па је наредних година настављено са уписивањем по 300 студената сваке године.

Академци који бирају овај вид студирања углавном су из унутрашњости, објашњавају професори, тако да на овај начин штеде и на трошковима превоза, станарине, живота у великом граду.

– Ми смо, заједно са Економским факултетом, први у Србији кренули са студијама на даљину, али ми сада једини имамо акредитован студијски програм. Код нас је диплому добило више од 300 студената, они су задовољни, као и ми – каже декан Факултета организационих наука професор др Милан Мартић.

На наше питање да ли се диплома разликује од обичне и како се полажу испити, декан одговара да је диплома пре акредитације била иста, а да ће сада писати „студије на даљину”. Што се тиче полагања испита, они се, истиче др Мартић, полажу на факултету, јер тако налаже закон.

Студирање из фотеље, иако студенти не воле тај израз, кошта од 1.000 до 3.500 евра за годину дана студија, факултети дају и на 10 рата, а обично академци немају додатних трошкова, иако се негде посебно плаћа диплома. Уколико је факултет акредитован у Србији, диплома се признаје приликом запослења, док је за високошколске установе из иностранства, без обзира на то што су признате у Европској унији, ипак потребна нострификација која се обавља у Министарству просвете и науке.

Сандра Гуцијан