У једном ријалитију једне наше телевизије две јавне личности ове земље проговориле су језиком ксенофобије. Обе рекоше да не воле Јевреје, у том контексту једна персона споменула је и бомбардовање Југославије 1999, док је друга изјавила нешто у стилу „да воли Србију, а не воли Јевреје”. Обе јавне личности нису више у ријалитију. Хоће ли се на томе и завршити?

Зашто, дакле, крв, тле и ксенофобија на јавној сцени у Србији 21. века? Откуда квазиинтелектуални тероризам на јавној сцени у овој земљи? Откуда етничке предрасуде у Србији данас? Зар већ нисмо прешли тај пут од ограничене ксенофобије до нагодбе са Западом? Или смо сада у фази „демократског” национализма? Од религиозног, преко ултраконзервативног, до оног који мрмори против Јевреја? Па Јевреји и Срби су једина два народа која су у Другом светском рату доживела геноцид.

Колико смо близу формуле „данас са плакатом, сутра са аутоматом”? Где је наше експедитивно правосуђе? Јер, сутра нам се може догодити да неко у неком ријалитију, пијан или трезан, изјави „да воли Србију, да је Србин од главе до пете, да је рођен негде у неком селу подно Копаоника, да припада демократској десници, али да је Адолф Хитлер био за њега само градитељ одличних аутопутева”. Ријалитији су чудо ове земље, она путем њих као да живи свој продужени 20. век.

Дефицит, макар и рудиментарне, демократске политичке културе која би била укорењена у масама, а који све до данас није у Србији превазиђен, и коме су се придружили из 19. и 20. века „старе бољке” никада заиста трајно етаблираног грађанског поретка и ауторитарна искуства социјализма, допринео је томе да су слабости друштва омогућиле јачање национализма. Пошто се легитимност тешко код нас успоставља економским успехом, све тоталитарне елите подлежу повремено искушењима да свој опстанак на јавној сцени обезбеде и посезањем за националистичким идеологемама. Наравно, врло је дискутабилно да ли ријалитији окупљају елиту. И шта је то елита уопште данас у Србији?

„Коначно решење јеврејског питања” првобитно је представљало једну од великих тајни нацистичког режима. Многи у свету правили су се, све до 1945. године, да ништа не знају. А знамо како је завршило то „коначно решење”. Шест милиона убијених Јевреја.

Време је да у овој земљи профункционише одговорност за јавно изговорену реч. И у ријалитијима. Јер, овде није реч о вербалном деликту. Данас Јевреји, а сутра?