Златибор – Висока брда шумом опасана надвила се над невелики манастир Дубраву у дубинама Златибора. Склоњен од погледа и добрих путева, забачен иза напуштених чобанских колиба дуж макадама који води од села Стубла, тридесетак километара удаљен од урбаног дела планине – блиставих хотела, базена, казина, луксуза – вековима слуша само птице и хук реке Увац. Самује међу столетним дрвећем овај обновљени средњовековни храм, па својим тајнама и дан-данас привлачи знатижељне.

Кад је настао и ко му је ктитор, тајна је за истраживаче. У средњовековно доба свакако, с тим што је три пуна века чамио овде порушен и заборављен. Ипак, почетком овог миленијума отпочела је и завршена обнова Дубраве. Враћен је у живот некад срушени једнобродни храм Светог Пантелејмона, невелика грађевина, а затим на овом месту направљена и нова црква посвећена Светом Василију Острошком. Поједини мештани Доброселице, села у чијем је атару манастир, несебично су дали своја имања за ту намену. У сарадњи с војском кроз беспуће је тада прокопано девет километара пута подно Торника, доведена вода...

Заслуге за обнову овде се највише приписују хиландарском монаху Данилу, који, дошавши овде из Студенице, није жалио личног труда и одрицања да цео заборављени крај оживи и што више добрих људи укључи у обнављање светиње. Он сада, већ годинама, у обновљеном храму, као и у оближњем манастиру Увац чији је Дубрава метох, обавља свету литургију. Велом тајновитости је обавијена прича, некад у народу овог краја казивана, да је Данило, пре обнове, једном уснио сан о постојању злата у остацима манастира Дубрава. Кажу да га је нешто вукло да у тој недођији неуморно, козјим стазама, трага за манастирским рушевинама.

Откопавања зарушеног радили су првих година овог миленијума стручњаци Завода за заштиту споменика културе из Краљева, који су овде заиста пронашли – манастирско злато. Наиме, екипа археолога открила је оставу новца са 260 млетачких златника из 17. века. Ко их је ту сакрио, када, да ли таквих златника има још, одмах су се у народу родиле недоумице. Претпоставка истраживача је да су то благо овде оставили калуђери, највероватније 1697. године, бежећи испред турске одмазде. Изузетно добро очувани златници нађени су 80 центиметара под земљом и шутом у олтару манастирских рушевина.

– Истраживања Дубраве почела су пошто смо ми из Народног музеја у Ужицу претходно обавили обнову оближњег манастира Увац. Ти златници које су стручњаци краљевачког завода пронашли сада се чувају у Народном музеју у Београду. Монах Данило јесте заслужан за обнову манастира, али причу о његовом сну ја не бих с пронађеним златом повезивала – каже нам Боса Росић, најпознатији етнолог златиборског краја која деценијама истражује овдашње остатке материјалне културе.

Дубрава сада живи свој нови живот, па склоњена у недра планине, где су некад столовали златни борови, привлачи вернике, планинаре, ловце и љубитеље очуваних природних лепота.