Тежак пут до новог срца

Срце му је отказивало и трансплантација је представљала једини спас. Нико у Србији није могао да му помогне и говорили су му да то не треба да ради, да је реч о скупој интервенцији и да је питање да ли ће уопште да успе. Схватио је да би било најбоље да се узда „у се и у своје кљусе”, па је продао кућу и упутио се ка аустријском Грацу у „ЛКХ клинику” код др Андреа Васлера, који је једини у том тренутку могао да му помогне.

Професору др Душану Шћепановићу, хирургу и председнику Управног одбора Института за неонатологију и некадашњем директору Универзитетске дечје клинике у Тиршовој улици, пре четири године је обављена трансплантација срца. Сада се осећа добро, али лекове, ипак, мора да узима до краја живота. Каже да живи нормално, осим што му је забрањено да дира псе, једе грејпфрут, биљке додирује без рукавица, али и да коси траву. Овај храбар човек, који се нашао у некој врсти коме после пресађивања органа, објашњава за „Политику” да је послао још четворо људи на трансплантацију у болницу у Грацу, установу где се дневно обавља по једна трансплатација бубрега и јетре, а срца једном у три недеље.

– Прве сигнале да ми са срцем нешто није у реду осетио сам давно, још као тридесетшестогодишњак. Отишао сам да гледам шаховски меч Спаски – Фишер, и сећам се како ми није било добро, а узео сам и погрешан лек.

Професор др Вишеслав Хаџи-Тановић ми је тада рекао да имам проширено срце, да сам прележао миокардитис, што ми је потврдио још један доктор. Уз помоћ лекова сам се опоравио, али проблеми са срцем су се наставили неколико година касније. Имао сам аритмије, а 2004. нисам био у стању да окончам операцију коју сам започео, па је мој асистент морао да је доврши. Четири пута су ми давали елетрошокове за срце. Покушали су да ураде аблацију срчаног ритма, али ни то није успело – објаснио је др Шћепановић.

Проблеми са срцем нису престајали. Уграђен му је и пејсмејкер. Неколико месеци се добро осећао, а онда је морао да се потражи помоћ електрокардиологије у јануару 2006. године, али без резултата. Речено му је да је проблем попуштање срца и да је транплантација дефинитивно неопходна.

– Вода ми се нагомилавала у организму, а колеге су ми пункцијом вадиле вода из организма, по седам, осам, пута. Идеју за уградњу вештачког срца ми је дао сада покојни, др Брана Радованчевић, наш лекар који је радио у Хјустону. Он ме је упутио у Грац. После 10 дана чекања, 6. децембра 2006. године, добио сам право срце, речено ми је да је неко у Минхену био у стању мождане смрти и да је срце компатибилно мом организму. Неизмерно сам захвалан др Андреу Васлару са којим сам се спријатељио и који је више пута долазио у Србију. Уплатили смо 148.000 евра за ту интервенцију са продуженим лечењем. Правило је такво да се 30 одсто од цене даје као кауција за случај продуженог лечења. Иначе, 32.000 евра нам је болница вратила, што значи да ме је све коштало 116.000 евра. Морао сам кућу да продам да бих имао за операцију. Девет година после интервенције са породицом са породицом сам живео као подстанар, док се нисмо снашли и купили стан – нагласио је наш саговорник.

Компликације после интервенције су се гомилале, био је у коми до 24. децембра. Медицинари нису могли да зауставе крварење. Није могао да се помери и да дише спонтано. Каже да му је учење ходања било нешто најтеже... А имао је чак четири одбацивања срца, и због тога је 62 дана лежао у постељи.

– Пре одласка у Грац, надлежни нису хтели да ми помогну. Нико не размишља о томе шта је све потребно некоме ко преживи овакву интервенцију. Биопсија срца је обавезна у почетку на сваке четири до шест недеља, па на три до шест месеци, па на годину дана, а после треће године више нема тих анализа. И сваки пут сам због тога одлазио у Грац, јер се то овде не ради. Жао ми је што се овде ураде пресађивања бубрега или јетре, а срца се бацају, нико не ради њихова пресађивања. Покушао сам да спојим др Васлера са здравственим властима у Србији, али нико није био заинтересован. То не могу да схватим. Закон о трансплантацији у Србији треба мењати, јер није добар – додао је др Шћепановић.

Он каже да као лекар одлично зна како треба приступати пацијентима, као и да им увек треба објаснити које све могућности лечења постоје. То значи, према његовим речима, да поједини лекари не смеју да деморалишу пацијенте речима да од трансплантације нема никакве вајде, као и да је то скупа интервенција. Истовремено додаје да неће одустати од свог залагања за то да здравствено осигурање покрива део трошкова трансплантације у иностранству у износу колико би тај захват, да се ради нормално на овим просторима, заправо коштао.

Данијела Давидов-Кесар