У жељи да направи добру политичку симулацију чија ће главна тема бити борба против корупције и ненасилна борба против диктатуре и окупације, Иван Маровић, један од организатора протеста против режима Слободана Милошевића из 2000. године, осмислио је игрицу „A force more powerful”.

Ова видео-игра, заједно са још две, окарактерисана је као својеврсно средство за ширење демократије, мира и толеранције.

– Пре свега бих желео да корисници разумеју како функционишу политички процеси и како они, као грађани, могу да утичу на њих . У том смислу, игра ставља корисника у улогу вође политичког покрета који мора да успостави коалиције са осталим групама и ненасилним методама примора владу на уступке – каже Маровић за „Политику”.

Према његовим речима, интересовање за ову игрицу, која се на тржишту појавила пре три године, у последње време јењава.

– Мислим да игрице овог типа ипак не могу да парирају популарним „пуцачким” видео-играма, али не због тематике, већ због продукције. Наиме, количина новца којом ми располажемо је незнатна у односу на буџете којима располажу комерцијалне, популарне игре – објашњава наш саговорник.

Како се ради о игри која захтева одређено знање из области политике, „A force more powerful” су углавном играли корисници старији од 14 година, док је млађима махом досадна.

У другој видео-игри „Food force”, рат и суша доводе становнике замишљеног острва на ивицу опстанка, па ће без помоћи споља милиони умрети. Циљ ове игрице која је добила и позитивну оцену од Џенифер Пармали, представнице светског програма хране, јесте да деца схвате тешкоће допремања намирница у ратне зоне

– Она им помаже да схвате да и сами могу бити део решења, што им даје осећај важности – изјавила је Пармалијева.

По мишљењу психолога, деца треба да уче кроз игру и такве методе су увек пожељне у образовању, али то не мора да значи да они који играју игрице чија је тема туча и пуцање обавезно постају наслини, нити да ће их играње другачијих игрица учинити толерантним.

– Уколико је игрица паметно направљена, она може бити добар „тренинг” за мозак. Ипак, узроке насилног или било ког другог облика понашања код младих не треба тражити у видео-играма, већ у блиском окружењу. Наравно да садржаји ТВ емисија или видео-игрица нису од пресудног значаја за формирање нечије личности – каже за „Политику” Нада Кораћ, развојни психолог. 

– Ако је неко насилан, а проводи већину времена уз агресивне видео-игре, не треба у њима тражити узрок његовог насилништва, већ у окружењу које га подстиче на такву врсту забаве – објашњава Кораћева.

У центру пажње треће игрице о којој су, као и о претходне две, недавно извештавали поједини светски медији јесте покрајина Дарфур у западном Судану. Наиме, анонимни писац је на интернет-сајту „Секонд лајф” креирао простор у који корисници могу да уђу и виде шта се догађа у Дарфуру, као и да саслушају избеглу породицу која је тренутно смештена у избегличком логору.

Према речима једних од највећих дистрибутера видео-игрица, играчима су много важније техничке карактеристике, као што су графика и звучни ефекти, него сама прича о којој се у игри ради. У Србији се, како кажу, тренутно више продају тзв. пуцачке игре, али не због садржаја већ због цене.

– Постоји доста ненасилних игрица, породичног жанра, али то су углавном игрице за конзоле и знатно су скупље од, много траженијих, пи-си игрица – кажу дистрибутери.

Ипак, наглашавају да се и кроз игрице у којима има насиља могу развијати разне способности, нпр. за осмишљавање стратегије, организовање, сарадњу...

Према њиховим подацима, тренутно је најтраженија игрица „World of Warcraft” која представља замишљени свет који играч осваја борбом и која се игра искључиво преко Интернета.

Бранка Малиш