Три Албанке трстеничке снајке

Трстеник – Пред матичарима Општине Трстеник прошле недеље судбоносно „да” изговорила су три момка, а њихове изабранице рекле су „по”, а онда, за сваки случај, и „да”. Тројица моравских момака пронашли су младе и лепе животне сапутнице у Албанији, уверени да су направили добар избор.

И српске снајке из Албаније красио је осмех иако су, због слабог познавања српског језика, деловале помало збуњено пред матичарима. У књигу венчаних у трстеничком насељу Почековина, матичар Слободан Алексић уписао је Веру Прељу (26) и Жарка Перића (41), повртара. Вера је, посредством Радоја Рајића, судског тумача за албански језик из Ниша, објаснила да јој се презиме Перић баш свиђа, јер је слично њеном, па ће се у „овој равници сећати планинског завичаја”. У сали за венчање Општине Трстеник, пред матичарем Звезданом Мутавџићем, брак су закључили: Маријана Деда (30), учитељица, и Драгиша Јовановић (43), аутолимар, а затим Љиза Пјетри (24) и Горан Аћимовић (34), бравар. И Маријана и Љиза су одлучно рекле да ће убудуће, до краја живота, носити презимена својих мужева.

Младенци су, без икаквог устезања, разговарали са новинарима, не кријући да са својим изабраницама живе већ неколико месеци, онолико колико им је било потребно да „дођу до потребних папира”. Девојке су упознали, кажу, преко пријатеља, који су се већ оженили девојкама из Албаније.

–Познавао сам Вериног зета Срећка из Новог Пазара, због посла, који је своју младу пронашао у Прекаљу, тамо негде код Скадарског језера. Он ми је рекао да зна и друге младиће који су се оженили Албанкама, и врло су задовољни. И ја сам срећан, надам се да ће тако бити и после венчања – каже Жарко Перић, узорни повртар из Почековине.

Срећна и задовољна је и његова изабраница Вера. Иако окружена пажњом, често је телефонирала испред Месне канцеларије.

–Очекивала је да јој мајка стигне на венчање. Сада је десет сати, када је заказано венчање, а мајка јој је стигла тек до Новог Пазара – објашњава преводилац Радоје Перић.

А какви су утисци младе Албанке? – питамо. Посредством преводиоца, Вера одговара:

–Много ме пазе. Добри су људи. Ја доста разумем, али се уздржавам да говорим. Сви су добри људи, у мојој кући и околини. Одмах сам то рекла мојима. У Албанији имам оца, мајку, три сестре и једног брата. Овде се лепо живи, веома ми се свиђају и место и људи. Ја сам католикиња, али ћу прихватити православну веру. Доста је сличности, чак и у обичајима, па се надам да ћу бити добра снајка – одговара посредством преводиоца Вера.

У сали за венчање Скупштине општине Трстеник срећу нису скривали Маријана Деда, Албанка која је завршила гимназију, а потом и две године више педагошке школе, и Драгиша Јовановић, аутолимар, који се донедавно бавио таксирањем. У Трстеник је довео младу и лепу Албанку, каже, па се сада враћа свом занимању, да буде ближи својој жени.

–При поласку у Србију из Албаније нисам очекивала тако добар пријем на који сам наишла. Мени је лепо, а задовољни су мој отац, мајка и четири сестре, који живе у планинском делу Пука, око 35 километра од Скадра. Моји нису имали ништа против да се удам у Србију. Рекли су ми само: „Ако очекујеш да ће теби бити добро, иди”. Они нису могли да дођу, јер немају пасоше, а немају ни пара за пут.Ја ћу брзо научити српски и бићу сасвим срећна – каже Маријана.

Срећа се видела и на лицу Љизе и Горана. Двадесетчетворогодишња Љиза није имала могућности да заврши више од шест разреда основне школе. Верује да ће у Трстенику научити српски и још много тога. И њен Горан, мајстор за хромирање у „Првој петолетки”, не скрива радост. Љуби младу у сали за венчање и добија аплауз. Пресрећна је Горанова мајка Ранка.

–Љиза је дивна. Сви који су је упознали кажу ми: „Ранка, што имаш дивну снајку!”. Деца су срећна, и ја! – с поносом говори свекрва Ранка.

Судски тумач за српски језик Радоје Рајић брак Љизе и Горана уписао је под бројем 43.

–Биће овде још српско-албанских бракова. Од свих, само један није успео. У Поморављу и Жупи је све више снајки из Албаније. Ускоро идем у село Тулеш, чим се породи једна млада Албанка, која је постала Жупљанка. Не могу да одбијем позив њеног срећног свекра, једног чувеног виноградара – хвали се Радоје.