Прошло је тачно тридесет година од када је Бранка Оташевић објавила прву телевизијску критику у „Политици”. Искусним критичарским оком, телевизијски програм и данас „зумира” за читаоце нашег листа. Дугогодишњој новинарки „Политике” Удружење новинара Србије уручило је награду за животно дело, а у тај појам стала је не само телевизијска критика, по којој је најпознатија, већ и богата новинарска каријера у којој је била и извештач, и репортер, и дописник, и уредник.

Прве текстове објавила је на Београдској хроници „Политике”, писала је и о универзитету, извештавала са седница републичке скупштине, објављивала на странама Културне рубрике, слала извештаје из Белгије... У разговору с Бранком Оташевић, међутим, зумирамо њену каријеру као телевизијског критичара.

– Имала сам срећу да почнем да се бавим телевизијом на самом почетку осамдесетих и да наследим на том редакцијском задатку Олгу Божичковић која је поставила високе професионалне стандарде у том послу и била најугледнија у тада великој породици ТВ критичара. Осамдесете су биле срећно доба за телевизију. Жанровска разноврсност је била задивљујућа, а продукција на веома високом нивоу. У таквом споју и ТВ критика је имала већи утицај на телевизијску праксу. Никад он није био пресудан, али је, ипак, међу ауторима и уредницима на телевизији озбиљно узиман у обзир суд критичара. Данас је улога критичара минорна јер је завладало његово величанство рејтинг. Реакције стручне јавности, појединих институција или удружења грађана никако не могу да направе равнотежу према резултатима мерења гледаности као једином критеријуму који телевизије уважавају – истиче Бранка Оташевић.

Издвајајући данас најкарактеристичније црте домаћег телевизијског програма, међу којима набраја и обиље увезеног програма, ријалити-шоу програме, често у највулгарнијем виду, Бранка Оташевић каже да га одликује једнообразност: бројност ТВ станица не прати и разноврсност програма, па тако све телевизије имају сличне политичке емисије, са истим саговорницима, квизове с великим наградама, весела такмичења с певањем и играњем, ток-шоу емисије које често личне на трачарење.

– Мислим да су деца тренутно највише ускраћена, њима недостају паметне, маштовите, подстицајне емисије које би их на прави начин везивале за ТВ екран. Затим, недостаје модерније рађен образовни и научни програм. Култура је и даље недовољно заступљена и кад је има она се третира прилично конвенционално и био би велики добитак за све телевизијске гледаоце када би се коначно скупштински преноси издвојили на неки посебан канал и када би се Други канала РТС-а ослободио управо за ове садржаје. Оно што је добро, међутим, јесте да постоји у појединим телевизијским кућама упорност у истрајавању са истраживачким новинарством које истовремено има одлике врсног документаризма. Добра ствар је и повратак домаћих играних серија којих је све више, захваљујући пре свега РТС-у, и које су, с разлогом, оно што гледаоци воле и траже. Телевизија се свуда мења под притиском нових медија и комерцијализације. Свуда у свету се јавни сервиси боре за опстанак и све више има специјализованих канала. Ко данас има кабловску телевизију тај може да каже да има праву слободу избора – истиче Бранка Оташевић.

Ј. Чалија