У чему је величина Сигмунда Фројда, оца психоанализе који је револуционисао наше разумевање људске душе и демистификовао хуманистичку слику о човеку као добром, племенитом и неагресивном бићу? Колико је Фројдова мисао жива и утицајна седам деценија после његове смрти и који су његови постулати постали саставни део савремене науке о души – само су нека од питања на које одговоре можемо пронаћи у књизи „Фројдово завештање” др Жарка Требјешанина, професора психологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију и на Учитељском факултету у Београду.

Подсећајући да је на измаку 19. века Сигмунд Фројд почео да изграђује психоанализу као врсту психотерапије, али је она убрзо постала једна од најобухватнијих и најутицајнијих хуманистичких теорија која је остварила велики утицај на науку, филозофију и културну баштину човечанства, др Жарко Требјешанин истиче да је Фројдово откриће несвесних и ирационалних снага у човеку уздрмало класичну психологију, као и владајући рационализам у хуманистичким наукама и филозофији. Због чега?

„Фројд је својим психоанализом отворио прозор ка несвесном и изменио начин на који ми себе видимо. Захваљујући овом оригиналном научном методу, дошао је до закључка да је људско биће по природи конфликтно и да се у њему сударају супротстављене тенденције – љубав и мржња, рационално и ирационално, свесно и несвесно... Иако човек има илузију да је свестан и слободан, у стварности су ирационалне и несвесне снаге те које управљају његовим најзначајнијим поступцима”, истиче наш саговорник.

Др Требјешанин подсећа да је велико Фројдово научно откриће тумачење снова – ма колико наши снови били наизглед бесмислени, нејасни, замршени, хаотични и гротескни, Фројд је упорно одгонетао њихове чудесне слике и симболе, чврсто уверен да они имају своју особену и скривену логику, језик и смисао. Анализирајући симболизам сна, он је закључио да снови представљају „царски друм” у несвесно.

„Друго Фројдово научно завештање је откриће динамичног несвесног у коме се налазе сексуални и агресивни нагони. Тим концептом он руши представу о човеку као рационалном бићу које увек зна шта хоће и чему тежи и доказује да је човек биће страсти. Фројд нам је такође доказао да је човек једно трагично биће које је подељено унутар себе на анимално и морално, на свесно и несвесно, на духовно и нагонско биће… Он живи у култури и не може да се врати у стање варварства и да слободно задовољава своје нагоне, а цена прилагођавања на живот у култури је стање неурозе, несреће и кривице. Доказ да човек ни у једној култури на свету није успео да оствари себе и да буде срећан Фројд је проналазио у чињеници да нема ниједног дужег историјског периода у коме није било ратовања ни револуције. Супротстављајући се учењу хуманиста, Фројд је тврдио да се у самој природи човека налази нагон за агресивношћу који се окреће ка самодеструкцији или ка убијању”, истиче др Жарко Требјешанин.

Наш саговорник констатује да је прошло 70 година од Фројдове смрти, и да се много тога променило у науци о души али да су Фројдови научни постулати остали саставни део психологије и додаје да је величина оца психоанализе и у оспоравању његовог дела.

„Једна од провокативних Фројдових теза је теза о постојању нагона смрти – идеја о танатосу и даље инспирише многа истраживања. Иако постоје бројни спорови о томе да ли рано детињство има ’фатални’ утицај на човеков живот, нико не спори значај првих година живота. Данас не постоје ни дилеме да ли несвесни мотиви одређују наше понашање, а цела сексуална револуција дугује свој настанак учењу Фројда и Рајха, једног од његових ученика”, закључује др Жарко Требјешанин.