Ударање слабијег није у реду

Велико не батинама! Тако гласа педагог Јелена Холцер, директорка „Школе за родитељство”. Ево и зашто: Родитељ тако поручује детету да је ударање прихватљив начин решавања проблема. Ударање слабијег није у реду. Ако смо препознали да је физичко кажњавање животиња, болесне, здраве и особе која је припадник националне мањине – насиље, тако је исто и ударање детета насиље, а не васпитавање.

– Васпитање се спроводи одговарајућим казнама, наградама, комуникацијом, поверењем, а никако ударањем, ћушкама, шамарима… Постоје казне којима се успоставља одређено понашање детета. Понекад су повишен глас, строг поглед, опомена или преусмеравање пажње, довољни да се промени понашање – набраја Холцер.

Термини „умерено” или ударање детета „само по заслузи” потпуно су индивидуални, јер „умерено” и „по заслузи” за једну породицу може бити различито третирано у другој. Холцер додаје и да се подразумева да се деца морају васпитавати, па да им је неопходно поставити границе понашања и успоставити праву меру родитељског ауторитета.

Психотерапеут Зоран Миливојевић, међутим, упозорава да је опасна заблуда да су родитељи свемоћни и да увек могу разговором, објашњењима и пружањем љубави успети да промене понашање, било којег детета, било ког узраста, у било којој ситуацији. Постоје ситуације у којима су „ненасилне” методе немоћне, сматра он, тако да родитељ мора да примени телесну казну, односно да шљапне дете по задњици.

– Зато телесно кажњавање мора остати део васпитног репертоара који је легитиман и легалан. Уколико би се родитељима одузело то право, они би у одређеним ситуацијама били немоћни да спроводе родитељску одговорност, тако да би порастао проценат деце која су распуштена, импулсивна и насилна. Да су најнасилнија управо ова „никада-телесно-кажњавана” деца потврђује и новија статистика у земљама у којима је уведена оваква забрана. И код нас ће деца у нижим разредима, подучена о својим правима стално понављати: „Нећу! Шта ми можеш!” – упозорава Миливојевић.

Предлог забране угрожава родитељска права, њихову слободу и приватност. Тако би држава у лику центара за социјални рад на сваку дојаву могла да уђе у породицу да би децу „заштитила” од родитеља, што отвара простор за злоупотребе, од дечјих уцена, лажних пријава, до мешања рођака, суседа, институција у приватни и интимни однос родитеља и детета.

– Онемогућавање родитеља представља опасност по породицу, оно може имати негативне последице по друштво и младе. Тврдим да је реч о неодговорном социјалном инжињерингу једне интересне групе која нема чврсте аргументе да би тако нешто донело икакву корист – уверава Миливојевић.