Најбољи студенти Србије, њих сто, путују по Европи у организацији Европског покрета у Србији. Извештачи „Политике” саовог јединственог двадесетдводневног летовања су Горан Тепшић, студент београдског Факултета политичких наука и Дамир Бојић, студент новосадског Филозофског факултета

Берлин, 20. јул – Марксов споменик, Бахов музеј, Ничеова кућа... Ове споменике културе нећете пронаћи у понудама већине туристичких агенција. Некадашња Демократска Република Немачка, данас позната као мање развијен део Савезне Републике, такође има шта да понуди туристима. Да бисте посетили наведена места потребно је много упорности, воље, али и среће.

На путовање Европом запутили смо се 20. јула, а прва станица била нам је Берлин. За разлику од већине која је одлучила да затим посети западноевропске престонице и популарне „објекте” културе, издвојила се трочлана група чији су планови били нешто другачији. Тројац без кормилара, познат као „они што иду у Лајпциг”, чине политиколог Горан Тепшић, журналиста Дамир Бојић и пијаниста Станко Симић.

Лајпциг, 22. јул – Шетајући широким улицама које су подсећале на Београд, први пут се појавила носталгија. И поред тога што нас је киша спречила да осетимо препоручени ноћни живот Лајпцига, дневне уличне изведбе Баха најавиле су неуобичајено богат дан класичне музике. Поставка у Баховом музеју оставила је снажан утисак највише захваљујући волшебној комбинацији музике барока и модерне технологије. Оваквом дојму допринеле су и посете кућама Шумана и Менделсона.

Кемниц, 24. јула – Марксов град у близини Лајпцига, попут Орвеловог Великог брата, надзире огромна Марксова статуа, локалном становништву позната као „Глава”. Овај споменик је најбољи пример „тоталитарне” архитектуре која је имала за циљ да појединца подреди заједници и владајућој структури. Посета овом граду готово се може поредити с путовањем кроз време. Дух осамдесетих прошлог века и реалног социјализма је и даље присутан. Кемниц је познат и као град са најмањим бројем становника у Европи који има зграду опере. Између 1953. и 1990. године овај град је носио име Карлмарксштат, иако га Маркс никада није ни посетио.

Наумбург на Залеу, 25. јул – Варошица у којој је своје детињство провео велики немачки филозоф Ниче својим уским поплочаним улицама и неколико векова старим грађевинама неодољиво подсећа на италијанске приморске градове. У музеју посвећеном овом филозофу наишли смо на праву ризницу списа, фотографија, књига, па чак и неколико његових музичких композиција. Поред поставке и Ничеове баште одушевила нас је и љубазност особља која је иначе карактеристична за целу Немачку. У Наумбургу смо се уверили да природа има и своју преку страну. Враћајући се према станици један од коаутора овог текста „зарадио је” алергију, у народу познату као копривњачу. Након овога десила се још једна незгода. Иако су Немци познати по тачности, воз за Франкфурт из Наумбурга каснио је више од 20 минута. Ничеов град је био наша последња станица у источној Немачкој.

Франкфурт и Келн, 26. јул – На станици у Франкфурту, чувши мешавину београдског, новосадског и смедеревскопаланачког дијалекта, пришао нам је гастербајтер. Како то обично бива частио нас је пићем и упозорио да је Келн, у који смо се запутили, сувише либералан за Балканце. Дан у Келну провели смо углавном у интернет кафеу због кише. Међутим, успели смо да посетимо Келнску катедралу са које се пружа поглед који нас је оставио без даха, чему је допринео и дугачак пут уз „хичкок”степенице. У овом граду дошло је и до привременог растанка са музикалним чланом тројца. Ми смо наставили пут на запад ка Холандији, тачније Утрехту.

Горан Тепшић – Дамир Бојић