Јованка Броз је имала право на живот

Западни Балкан су називали и буретом барута; последње деценије у њему су тешке и болне, али писци из региона настављају да тематизују у својим књигама све могуће несреће, да промишљају историју кроз судбину и дух малог човека.

И поред свега тога, читаоци се враћају таквим темама, књигама Иванчице Ђерић, Миљенка Јерговића, Анте Томића, које код нас објављује најважнији издавач аутора са простора бивше Југославије, београдски „Ренде”.

На Међународном београдском сајму књига, на штанду ове куће, срешћемо баш њих: Иванчицу Ђерић, која је рођена у Сиску, а одрастала у Приједору. Дошла је из Канаде, онда БиХ и хрватског писца и новинара Миљенка Јерговића, и хрватског писца и новинара Анту Томића.

Нови роман Иванчице Ђерић „Сва природа дивља и сурова” , управо објављен у „Рендету”, говори о људској природи, о томе какви смо и шта чинимо једни другима. У једном издању обједињене су сада две књиге – Јерговићев роман „Пси на језеру” и „Изабране песме Нане Мазутха”, док Анте Томић има реиздање култног романа „Што је мушкарац без бркова”.

О свом најновијем роману Иванчица Ђерић каже: „То је мој покушај да начиним један мозаик, да га уобличим као криминалистичко-пикарско-политички роман. Овај роман представља пресек мог виђења онога што се дешавало на овим просторима протеклих тридесет, четрдесет година”.

Њен нови роман почиње доласком из Канаде у Загреб споредне јунакиње, што покреће нарацију два главна наратора, адвокатице Кастелић и њеног супруга судије. Њих двоје се сећају догађаја који почињу 1987. Суровим убиством студенткиње Андријане Мишић.

Иванчица Ђерић сматра да је потребан сајам књига управо ове величине где могу да дођу и издавачи и писци из региона. „Београд тиме може да се поноси”, додаје наша саговорница. Управо у време када је отворен Сајам књига умрла је Јованка Броз, грађанка већ за живота заборављена, а однос према њој такође симболично говори о поништавању појединачних историја некадашње домовине. „Превише је овде било речи о Јованки Будисављевић Броз као о Титовој удовици, а мало као о личности која је имала право на свој живот”, коментарише Иванчица Ђерић. 

Анте Томић, хрватски писац и новинар, на штанду „Рендета” потписивао је реиздање свог романа „Што је мушкарац без бркова”. За „Политику” је изјавио:

Анте Томић

– Криза је свуда, ове године уочљиво је мање посетилаца на овом сајму књига, исто је и у Хрватској, свуда је тако. Један италијански издавач хтео је да преведе мој последњи роман „Чудо у Поскоковој Драги”, али је у међувремену изгубио посао. Рекао да ће објавити књигу кад добије нови посао, али то још траје.

У свом иронијском ставу према стварности Анте Томић се издваја у литератури бивше Југославије.

– Људи воле када их засмејете и тада су врло захвални – објашњава Томић. – У мојим књигама има доста утицаја чешке хумористичке традиције, волим посебно Марка Твена, а онда дође тај немилосрдни утицај типа динарског мушкарца. Врло несигурног, који је и насилан из неке страшне несигурности, али он је заправо поражен. Сада опет радим на причи о тим истим динарским будалама које долазе у град, и постају заправо истински моћни. Када ме питају зашто се моје књиге тако добро разумеју у Србији, рекао сам им да су нас све заједно и у Србији и у Хрватској зезнули неки мушкарци из крша, било да је реч о Далматинској загори, Херцегови или Црној Гори. То су исти људи, без обзира на нацију, и ја их и волим и презирем у исто време. 

О новом издању свог романа „Пси на језеру”, допуњеном „Изабраним песмама Нане Мазутха”, Миљенко Јерговић каже да су то две приче: прича београдског хотелског рецепционера и прича сарајевског песника који у том имагинарном хотелу доживљава мождани удар и пада у кому.

– Оно што је мени увек сметало у романима о писцима било је то што, ако већ измислите писца или песника, морали бисте и измислити његово песничко дело. Пишући роман „Пси на језеру” почео сам и да пишем песме главнога лика Нане Мазутха, и тако сам начинио књигу његових изабраних песама. Мислим да је савршено логично да у истом тому буду роман и песме главнога лика, песника који у стварности никада није постојао – објаснио је Јерговић.

Када је реч о феномену Међународног београдског сајма књига, Јерговић га види као апсолутно јединствено место моћне издавачке културе, и као тачку разлике између српске културе и других култура у овом делу Европе.

– Штета је што у Хрватској то нико не жели да примети. Хрвати имају ту неподношљиву илузију о својој култури, коју је сјајно формулисао Мирослав Крлежа говорећи о „Хрватској књижевној лажи”, а она је формулисана и у оној изреци: „Сачувај ме боже хрватске културе и српскога јунаштва”, додао је Јерговић.

Симболику живота и смрти Јованке Броз, Јерговић види као вишеструко ружну причу о нашим менталитетима, национализмима и мржњама, али и о нашем болесном, патријархалном односу према жени. Јер је она од тренутка свог нестанка 1977. до своје смрти била метафорички „силована жена”, сматра Јерговић.

Марина Вулићевић