Умро Драгослав Ранчић

„Политика” и новинарство Србије изненадно су остали без једног од својих најбољих спољнополитичких пера: у Београду је, у недељу увече, после краће болести, преминуо Драгослав Ранчић (1935, Крагујевац), наш дугогодишњи стални дописник из Кине и Немачке, специјални извештач са многобројних кризних жаришта на свим меридијанима.

Ранчић је новинарску каријеру почео још као студент југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду пишући за „Студент”. Кад је дипломирао, запошљава се у „Борби”, где пече занат и напредује, од градске хронике, преко скупштинског извештача, па дописника из Марибора, до спољнополитичког новинара и уредника. Најпре пет месеци изблиза проучава Америку, затим извештава из Скандинавије, Африке, онда Грчке, Кипра, Турске, Аустрије...

Одатле га врбује кућа „Политика”, која је већ под свој кров довела још неке младе, али афирмисане новинаре, попут Славољуба Ђукића, Ристе Бајалског, Душана Симића... Ранчић, међутим, не одлази одмах у матични лист: прва дужност му је да буде спољнополитички уредник у тада „Политикином” НИН-у где остаје четири године, од јуна 1970. до априла 1974.

Тада прелази у Спољнополитичку рубрику „Политике”, у којој су све сами бардови југословенског новинарства: Мирослав Радојчић, Александар Ненадовић, Зоран Жујовић, Јуриј Густинчич, Ристо Бајалски, Војислав Ђукић, Драгослав Траиловић... Али не прелази да би седео у редакцији, већ добија специјални задатак: да као дописник из Пекинга извештава о збивањима у тој великој земљи у којој, у моменту његовог приспећа, још неприкосновено влада „велики вођа” Мао Цедунг.

У Пекингу ће Ранчић провести 11 година: био је то врхунац његове каријере и то су били и врхунци „Политике”. Ранчић је сведок окончања Маове ере (1976), потом веома аналитички, проницљиво и са дубоким разумевањем прати успон и реформе Денг Сјаопинга који, слоганом „Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве”, утире пут реформи дотле ригидно догматског режима и удара темеље данашњој Кини, „једној земљи са два система”, моћној индустријској сили која мења глобални поредак.

Био је свестан да што је више упознаје о њој све мање зна: отуд је његов велики пројекат, књига о Кини остала само рукопис: кад год је мислио да ју је привео крају нешто би се у Кини променило, што га је подстакло да много тога ревидира и поново сагледава.

После повратка из Пекинга прихвата нови професионални изазов: да извештава о источној Европи, земљама „реалног социјализма”, на чијој фасади су већ приметне пукотине. База му је Источни Берлин, као главни симбол хладноратовских подела. Имао је ту професионалну срећу да буде на лицу места кључних догађаја из завршнице прошлог века: рушење Берлинског зида и слом пројекта бољшевичког социјализма.

Сели се потом у привремену престоницу уједињене Немачке, у Бон, одакла се враћа да би, као део саветничког тима председника остатка већ распале СФРЈ, Добрице Ћосића, био на извору историје (јун 1992 – мај 1993). А кад је „председник без власти” (наслов Ранчићеве књиге о том периоду), заиста развлашћен, он одлази у НИН, који у то време излази из окриља „Политике”, већ чврсто контролисане од Слободана Милошевића.

Пензионисан је 1998, али није престао да пише. У НИН-у је редовна његова колумна „Штап и шаргарепа”, а потом наставља да о Кини пише и у „Политици”. Последњи његов текст објављен је пре две недеље. Отишао је у болницу уверен да је реч о мањој компликацији и да ће се брзо вратити својим текстовима, али је, нажалост, испало другачије...